Zašto da te slušam, pitaće tinejdžer. Nije fer, reći će mlađi brat ili sestra.
Svi se prilagođavamo novim okolnostima koje ovo vanredno stanje zahteva.
Kako odrasli, tako i deca!
Da li i vaša deca ponavljaju ova pitanja:
- Zašto moram da te slušam?
- Zašto moram da radim ono što ti kažeš?
- Zašto moram da budem u kući?
- Zašto ne mogu da se slobodno krećem gde želim?
Ili izgovaraju rečenice tipa:
- Ma, neće se desiti ništa ako malo prekršim pravila.
- Šta će se desiti ako te ne poslušam?
Ako vaša deca često ponavljaju ova pitanja ili se pitate zašto vas deca ne slušaju i zašto imaju potrebu da se inate ili krše pravila, onda je ovo tekst za vas.
Porodična pravila
Važna stvar koja određuje funkcionalnost porodice su i porodična pravila.
Porodična pravila su potrebna jer čuvaju porodicu i obezbeđuju sigurnost i predvidivost, a znamo koliko je to važno za decu.
Takođe, porodičnim pravilima se organizuje život, način porodičnog funkcionisanja, sistem vrednosti i verovanja.
Da bi se porodica uspešno nosila sa razvojinim zadacima i na adekvatan način prilagođavala zahtevima određenog razvojnog perioda, potrebno je da pravila budu fleksibilna.
To zapravo znači da se problemi mogu pojaviti ako u porodici:
- Pravila nisu dovoljno jasna ili ako su pravila izostavljena. Kada se o porodičnim pravilima nedovoljno ili retko govori, jer se ona uglavnom podrazumevaju, to vodi do haotičnih porodičnih odnosa. U ovakvim porodicama se često može videti da je došlo do zamena uloga roditelj-dete.
- Dominiraju kruta pravila koja se ne menjaju. Ovakva pravila doprinose komplikovanim porodičnim odnosima, što znači da se ne poštuju individualne potrebe članova porodica, da vlada frustriranost i nezadovoljstvo, kao i česta potreba da se krše pravila kako bi se zadovoljile potrebe.
Da rezimiramo: u funkcionalnim porodicama o pravilima se otvoreno komunicira, pravila su jasna i podložna promenama u skladu sa potrebama članova porodice.
Ostatak teksta pročitajte klikom na link: http://maminovreme.org/2020/04/zasto-moram-da-te-slusam/
Autorka teksta: Manuela Kamikovski