Započinjemo blog

 

Rešili smo da započnemo blog.

Odlučili smo da pišemo. Nadugačko i naširoko ako to poželimo, o svemu što poželimo.

Da čujemo i vaše reakcije, razmišljanja na iste teme, stavove, želje.

Ili kratko, tek da podelimo dnevnu misao sa vama.

 

Mi smo Ljilja, Tanja i Marko.

Ali mi smo i Aida, Nikola, Anđelija, Višnja, Boris, Mirela, Dejan, Jelena, Dragan, Darinka, Stevo, Tatjana, Vuk…

Ima nas mnogo i svi smo na zajedničkom zadatku: trudimo se da širimo lepotu pisane reči.

Strašno nam je važno da deca čitaju i da kritički razmatraju to što čitaju.

Da znaju da odele dobro od lošeg, umetnost od kiča, istinu od laži.

To je veština koja se stiče godinama.

Mnogo i često se družimo sa decom. Vrtićkom, predškolskom, školskom. Obožavamo njihove ,,bisere”, njihovo jednostavno viđenje stvari i sveta, njihovo stvaranje veza. I njihovu dirljivo iskrenu potrebu da na ljubav i pažnju uzvrate ljubavlju i pažnjom. Ni manje ni više.

Koliko daš, toliko i dobiješ. Kantar nikad ne preteže.

Kažemo im da mogu sve da zaborave sa tih susreta (iako dobro znamo da će poneti emociju u srcu), ali da jedno ne smeju, sve i da ih otmu vanzemaljci i obrišu im sećanje: dete koje čita odraste u osobu koja misli. I misli svojom glavom. I ne plaši se da to mišljenje iskaže. Zna šta hoće, ili barem šta neće, a i to je često dovoljno za početak. I pošto je načitano, misao će umeti lepo da verbalizuje. A nama je izuzetno važno da svet ostavimo mislećoj deci.

I zato radimo sve ovo što godinama radimo – zbog njih.

Izdajemo knjige u koje verujemo, iz kojih se može mnogo toga naučiti, zabaviti se, smejati, plakati, istraživati, kreirati, maštati, domišljati.

Ponekad u nekim odlukama pogrešimo, padnemo, pa ustanemo, otresemo prašinu i nastavimo dalje. I to je deo našeg odrastanja. I mi rastemo zajedno sa našim knjigama i našom decom-čitaocima.

I tako… Rešili smo da započnemo blog.

Kucica-300x300.png

Teodor, 10 godina: „Kada izlazi Kućica 39?” Uskoro, kažem. „To si mi rekla i juče.”

Tatu-i-Patu-400-x-400.png

Elena, 5 godina (kažemo joj da izabere najsmešniju reč od ponuđenih; sluša i počinje da se smeje): „Braaaabonjaaaak. Ja i ne znam šta je to, ali smeeešno je. A šta je pundravac? A dodole? A hoklica? A Gargamel?”

Untitled-1-400-x-400.png

Iva, 11 godina: „A da li vi znate od Valijamsa, da li su ti njegovi učitelji stvarni?” Kažemo da se nadamo da ih je izmislio. „Pa ne može baš sve tako da ih izmisli, mora da nekog takvog i poznaje.”