Rešili smo da započnemo blog.
Odlučili smo da pišemo. Nadugačko i naširoko ako to poželimo, o svemu što poželimo.
Da čujemo i vaše reakcije, razmišljanja na iste teme, stavove, želje.
Ili kratko, tek da podelimo dnevnu misao sa vama.
Mi smo Ljilja, Tanja i Marko.
Ali mi smo i Aida, Nikola, Anđelija, Višnja, Boris, Mirela, Dejan, Jelena, Dragan, Darinka, Stevo, Tatjana, Vuk…
Ima nas mnogo i svi smo na zajedničkom zadatku: trudimo se da širimo lepotu pisane reči.
Strašno nam je važno da deca čitaju i da kritički razmatraju to što čitaju.
Da znaju da odele dobro od lošeg, umetnost od kiča, istinu od laži.
To je veština koja se stiče godinama.
Mnogo i često se družimo sa decom. Vrtićkom, predškolskom, školskom. Obožavamo njihove ,,bisere”, njihovo jednostavno viđenje stvari i sveta, njihovo stvaranje veza. I njihovu dirljivo iskrenu potrebu da na ljubav i pažnju uzvrate ljubavlju i pažnjom. Ni manje ni više.
Koliko daš, toliko i dobiješ. Kantar nikad ne preteže.
Kažemo im da mogu sve da zaborave sa tih susreta (iako dobro znamo da će poneti emociju u srcu), ali da jedno ne smeju, sve i da ih otmu vanzemaljci i obrišu im sećanje: dete koje čita odraste u osobu koja misli. I misli svojom glavom. I ne plaši se da to mišljenje iskaže. Zna šta hoće, ili barem šta neće, a i to je često dovoljno za početak. I pošto je načitano, misao će umeti lepo da verbalizuje. A nama je izuzetno važno da svet ostavimo mislećoj deci.
I zato radimo sve ovo što godinama radimo – zbog njih.
Izdajemo knjige u koje verujemo, iz kojih se može mnogo toga naučiti, zabaviti se, smejati, plakati, istraživati, kreirati, maštati, domišljati.
Ponekad u nekim odlukama pogrešimo, padnemo, pa ustanemo, otresemo prašinu i nastavimo dalje. I to je deo našeg odrastanja. I mi rastemo zajedno sa našim knjigama i našom decom-čitaocima.
I tako… Rešili smo da započnemo blog.