Znate ono čuveno “da mi je ova pamet bila tada”? Kad razmišljam o svojim tinejdžerskim danima, ima tih momenata. Ali ipak, da nije sve bilo tako, verovatno me ne bi dovelo do ovoga gde sam sada. A ako je tako – sve je vredelo.
Bila sam čudak na neki svoj način. Nedruštvena, a opet za prave prijatelje bih dala sve. Teško pronalazila zajednički jezik sa svima, a napravila svoj krug ljudi koji su mi sve. I dan danas deo njih mi je veoma blizak.
Imala sam gomilu snova i sada kada se osvrnem vidim da sam dobar deo njih ostvarila. S tim što su se vremenom stvorili i neki novi, ali uvek treba imati nešto čemu stremimo, zar ne?
Bila sam veoma nesigurna, veoma introvertna. Često odavala utisak srži negativnosti sažet u jednoj osobi. Osećala sam kao da me niko ne razume i da moje snove niko ne shvata ozbiljno. Kao da je moj trud neprimetan, kao da ništa što uradim nije dovoljno.
Sve sam primala k srcu i kad god se nešto što zamislim ne bi ostvarilo moj svet se rušio. Iznova bih ga gradila na sve nesigurnijim temeljima visoko pod oblake, pa i na njima. Veliki ciljevi, ogromna nesigurnost i niko ko bi rekao “dobro je” ili “u redu je”.
Nisam imala neke bog zna kakve traume, samo vrlo iskristalisane faze puberteta koje su se razvijale u relativno disfunkcionalnoj porodici. Period kada ne želim da budem u sopstvenoj kući. Period neslaganja sa roditeljima zbog njihovog nerazumevanja. Periode privremenih prijateljstava. “Svi me vole” i “niko me ne voli” periode. Sve one periode kroz koje prolazi i većina tinejdžera, samo je razlika u intenzitetu.
Ostatak teksta pročitajte klikom na link: https://3tamama.blogspot.com/search?q=valentajn
Izvor: TAMAMA