Prevodioci – Tumači jednog dela

Prevodioci su važni, a tako često skrajnuti. Oni daju lični pečat svakoj rečenici. Oni čine da neki roman ili slikovnica za decu budu lako čitljivi ili nezainteresovano ostavljeni na policu. Prevodioci su često samo neko tamo ime na stranici. Propolis Books se trudi da ispravi ovu nepravdu i da ih izbaci u prvi plan.

Zato prevodioci ponekad gostuju zajedno s nama na čitalačkim radionicama. Kako bi deci – jer za decu stvaramo – približili važnost sopstvene načitanosti i godina truda oko učenja novog jezika.

Nekoliko prevodilaca zamolili smo da odgovore na pitanja u vezi s knjigama koje su preveli. Zajedničko svim naslovima je da su deo ovog dvogodišnjeg turnusa projekta EACEA.

Darinka Kovačević, Aleksandra Milanković, Vladimir D. Janković, Kaspar Šare, Anđa Jočić, Dušica Božović i Jelena Budimirović imaju zanimljiva viđenja „svojih” knjiga. Petronela Jabučica i začarana vodenica, Usamljeno drvo, Škola za vukove,  Kuća od medenjaka, Tatu i Patu superheroji, Komšija pod plafonom i Svi umiru u ovoj knjizi su pred vama.

                                               

Najpre smo želeli da znamo kako su nastale knjige za najmlađe, Škola za vukove i Petronela Jabučica.

Preveli ste knjigu za niži čitalački uzrast. Upravo onaj najzahtevniji, koji kada im se nešto ne sviđa, to neće prećutati. Da li imate kreativni strah od malih čitalaca, da li reči vagate duže?

Vladimir: Mnogi pametni ljudi, u raznim epohama, zapažali su, govorili i pisali da je suština u jednostavnosti. To do izražaja posebno dolazi kod prevođenja sadržaja namenjenih deci. Prevođenje knjiga za decu i slikovnica u tom smislu je, istovremeno, veoma jednostavan i veoma težak zadatak. Nije, dakle, komplikovano, ali nije ni lako. Treba biti što jednostavniji, da ne biste zabrljali. Kad taj uslov razbistrite u glavi, nema više razloga ni za stvaralački strah od malih čitalaca, a ni za neko dugo vaganje.

Dušica: Uvek imam malu dozu sumnje u sebe kada je u pitanju prevođenje za mlađe. Trudim se da onda kada je to moguće konsultujem generaciju kojoj je knjiga namenjena i proverim kako reaguje na prevod. S druge strane, knjige su tu da se nauče i nove (ili, bolje reći, stare) reči i izrazi. Smatram da je neki balans između već usvojenog i novog dobar. Pošto su knjige za mlade obično manjeg obima, kratak format i dinamika knjige su ono što me najviše podstiče na višestruko čitanje u najraznovrsnijim okolnostima i na najraznovrsnije načine (u sebi, naglas, naglavačke, unazad, baš kao i u uputstvu za čitanje Tatua i Patua).

Jelena: Imala sam tremu od najmlađih čitalaca, baš zato što se oni ne pretvaraju i ne laskaju. Naročito sam se pitala kako će reagovati na priče Petra Svetine, u kojima nisu retki apsurdni i bizarni momenti. Dok sam prevodila knjigu, zamolila sam nekoliko prijatelja da svojoj deci pročitaju nekoliko priča – na kraju, delovi koji su mene najviše „brinuli“ bili su delovi na koje su se deca najglasnije smejala. To mi je dalo polet u daljem radu.

Deci je sve osim jednostavnog suvišno, a uz decu to primete i roditelji.

Darinka: Bila sam zabrinuta kad mi je ponuđeno da prevodim prvu dečju knjigu. Ali strah se raspršio čim sam se uhvatila ukoštac sa sadržajem pred sobom, sa izazovom da verno prevedem autora, ali da ne izneverim ni sebe. Zapravo, tražeći najbolju formulaciju i najtačniju reč, manje razmišljam o malom čitaocu. Svakako, važnije mi je da njega ili nju ne potcenim, nego da ih precenim. Često svesno umetnem reč za koju verujem da im nije poznata, koja je možda nepravedno zaboravljena ili možda nije bliska njihovom uzrastu, ali lako može da se razume iz konteksta. Važno mi je da deca prošire svoj vokabular, do dobiju alate da se tačnije i lepše izraze.

Kaspar: Кuća od medenjaka je prva knjiga za decu koju sam ikad preveo. Ne, ne strahujem od malih čitalaca, ali mi je drago što su u prevodu izvršene poneke izmene koje su tekst približile
uzrastu kojem je knjiga namenjena, tj. deci od 6 do 8 godina. Prevodio sam ležerno jer je islandski tekst pisan lakim, jednostavnim jezikom. Nisam morao niti da kitim niti da oduzimam.

Za koju školu ste navijali da je vuk upiše?

Vladimir: Moram reći da nisam navijao ni za jednu školu. Isto tako, ne bih olako „sudio” ni roditeljima malog vuka, a ni njemu samome. Mi smo ljudi i ne bismo bili čak ni dobri ljudi kad bismo tvrdili, sa stoprocentnom sigurnošću, da znamo šta je dobro za jednog malog vuka. Mi to ne znamo.

Pitanje je šta je tačno važno za jednog vuka.

– Za roditelje malog vuka obrazovanje je vrlo važno, no ono što oni smatraju da je važno kosi se sa onim što mali vuk želi za sebe. Na koji način će ova knjiga roditeljima olakšati osvrt na detetove izbore i poštovanje tih izbora?

Vladimir: Ova slikovnica se, upravo iz roditeljskog ugla, može pojmiti kao neka vrsta metaforične edukacije ili edukativne metafore. Tako je jedino i treba sagledavati.

Da li je svaka reč važna?

Vladimir: Da li je svaka reč važna… Pa očigledno jeste, toga sam i ja svestan, čak i onda kad toga nisam sasvim svestan.

– Da li su vam lično bitne ilustracije kada prevodite slikovnicu? Da li ste vođeni njima?

Darinka: Važne su mi ilustracije, ali ne iz ugla onoga ko prevodi. Važne su iz uloge deteta, zbog vrednosti koje prenose, mašte koju podstiču. Naposletku, nekako svojatam prevedeno delo i u tom kontekstu važan mi je svaki detalj.

Kaspar: Mislio sam da nisu, ali mi je kod izbora nekih reči bilo drago da vidim šta je prikazano na ilustraciji. Drugim rečima, ilustracije nude kontekst, koji može, ali ne mora, pomoći pri izboru reči.

Vladimir: Mogu biti važne, ali bolje je kad nisu važne. Prevodilac se svakako sigurnije i bolje oseća kad mu ilustracije nisu važne.

Dušica: Svakako. To bi bio sasvim drugi prevod kad ne bih gledala u ilustracije. Zbog svoje profesionalne deformacije, mislim da čak umem da primetim kad je neki prevodilac postupio tako – prevodio bez gledanja u ilustraciju ili video-materijal.

Preveli ste knjigu za nešto starije čitaoce, koji već imaju formiran čitalački ukus, a teme su angažovane i vrlo važne. Da li više volite da prevodite za decu ili za odrasle?

Darinka: Za mene je prevođenje svake nove knjige nova avantura. Kad prevodim dečju knjigu, ne smem da zaboravim da štivo mora da bude pitko i zanimljivo, kako bih osvojila malog čoveka i čitanje pretvorila u uzbuđenje.  A opet, ako se tu ne nađe neka nepravedno zapostavljena ili zaboravljena reč, neka reč koja će ga navesti u potragu za otkrivanjem značenja, samostalno ili sa roditeljima, ništa nisam uradila. Jer pored podsticanja mašte i kreativnosti, knjiga nas uči veštini upotrebe reči, što je neprocenjivo. A tu je i autor – pisac. Ni autor, odnosno autorka, ne smeju da budu iznevereni. Važno je što tačnije prevesti nameru, stil, atmosferu, damare, dakako i sadržaj. Iznad svega vrednosti samog autora. U svojoj prevodilačkoj praksi nisam imala situacije u kojima ne delim vrednosti dela koje prevodim, i to je divno. Jer, naravno, u ovom složenom procesu ne smemo izneveriti ni sebe.

Prevođenje knjiga za mlade čitaoce sa već formiranim čitalačkim ukusom je, svakako, manje odgovorno. Pa opet, knjiga koja nekom mladom čoveku dospe u ruke, ako je dobra i dobro prevedena, ako se na zanimljiv način bavi temama koje interesuju tu čitalačku publiku i otvara pitanja koja su za njih relevantna, može izvršiti ključni uticaj u razvoju mlade osobe. Čak ako se radi o štivu koje nema ozbiljnije pretenzije nego da zabavi, knjiga nas uvek povezuje sa nama samima, zaustavlja vreme, razigrava maštu i podseća nas da nismo sami, da delimo naše probleme, brige i misli sa mnogima.

Hvala mojoj izdavačici što me s vremena na vreme „natera” da promislim o ovome što radim i podsetim se koliko je prevođenje, kad se koristi na dobrobit, složena ali i plemenita delatnost.

Imajući na umu vrlo specifičan, zanimljiv, intrigantnan naslov, šta ste očekivali da ćete zateći u romanu i da li su se očekivanja ispunila/ostvarila? Koji uzrast će najbolje razumeti ovu knjigu? S obzirom na veliki broj referenci na romane, muzička i umetnička dela, da li je moguće potpuno razumevanje dela i ue slučaju da za neko od navedenih nismo čuli? Da li će čitaoci biti zaintrigirani da saznaju o čemu govore ili kako izgledaju dela o kojima je reč? Da li bi nekog mogao da odbije ovakav naslov? Da li su se vama dopali alternativni krajevi romana?

Darinka: Kad sam krenula da prevodim, očekivala sam da ćemo se poigravati književnim žanrovima i likovima, te da ćemo menjati krajeve kultnih knjiga, pre svega one tragične.

Iznenadilo me ovo poigravanje globalnom kulturom, pre svega savremenom. Mislim da će oni koji prate Instagam, Tviter, Jutjub, Tiktok i društvene mreže uopšte najlakše prepoznati brojne reference utkane u knjigu. Osobe sa bogatim opštim obrazovanjem će se najviše zabavljati. Svi će imati koristi ako požele da saznaju nešto više i likove, dela i pojmove koji su im nepoznati ubace u pretraživač. Veliki broj referenci ne smeta da se knjiga razume.  Možda čak podstaknu neke od čitalaca na istraživanje i/ili čitanje. Na mene je najsnažniji utisak ostavio autorov kritički odnos prema životu, preispitivanje i duhovitost.

Ne mislim da bi naslov mogao nekoga da odbije, naprotiv. Alternativni krajevi romana su uvek dobri za čitaoca, jer tako čitalac postaje neko ko se pita.

Onoga časa kad ilustracija prevodiocu postane važna, to znači da mu je smisao koji diktira autor teksta malo izmakao pa da se ispomaže onim što je uradio autorov najbliži saradnik, odnosno autor ilustracija.

– Čarobnica iz jabuke je ekološki prosvećena i ta se tema neminovno nameće kao lajtmotiv. Jednako kao i želja blizanaca da doprinesu boljem životu porodice na neki svoj način, učešćem na takmičenju. Dva potpuno oprečna motiva, a oba jednako važna. Ili neki prednjači? Čini li vam se da ekološke teme počinju da bivaju sve zastupljenije u dečjoj književnosti?  

Darinka: Ova ekološka bajka me baš obradovala, jer utiče na ekološku svest dece u najranijem uzrastu. A zanimljivo je i suočavanje sa finansijskim problemima, selidbom, preduzetništvom. Iako bajkovito, štivo je veoma savremeno i priprema decu za svet koji ih čeka.

Nevidljivost i veličina

– Petronela ne voli svet ljudi i, iako može da se iz sićušne čarobnice koja živi unutar jabuke poveća i na ljudsku veličinu, ona to retko čini. Prvi put kada je to uradila, uradila je zbog ljubavi prema deci. Koju biste veličinu vi odabrali, da ste Petronela?

Darinka: Veličina koju bih odabrala, to je zanimljivo pitanje. Mislim da bih bila nevidljiva. Svoju ulogu doživljavam kao važnu, ali ne da intervenišem, koliko da što tačnije prenesem sadržaj. Tako dečak ili devojčica u Srbiji mogu da dožive sve ono što doživljava mali čitalac u Nemačkoj. Zato bih volela da uđem u svaku poru tkiva, ali da pritom ne skrećem pažnju na sebe i ne ugrozim tok priče.

Prevodilac uvek balansira između umetnika i zanatlije

– Кnjiga Kuća od medenjaka ima za potku bajku o Ivici i Marici, ali samo zarad stavljanja u kontekst. Кakvo je vaše mišljenje o potrebnosti knjiga ovakvog tipa? Šta mislite da kod čitaoca podstiču knjige sa različitim završecima? Кoji kraj vam se, od svih u knjizi, najviše dopada?

Kaspar: Ne sećam se da sam se susreo sa slikovnicom ove vrste dok sam sedamdesetih godina prošlog veka odrastao u Hrvatskoj. Ovakve knjige su potrebne zbog toga što detetu/čitaocu omogućuju da kokreira sadržaj, doduše ne na isti način na koji to čine oni koji pišu fenfikšn. Кod njega podstiču maštu, ali i slobodu izbora. Izbor konkretnog završetka, pretpostavljam, mnogo govori i o samom čitaocu. Najviše su mi se dopali završeci kod kojih Ivica i Marica nastradaju od veštice.

Prevodilac i inkorporiranje ličnih stavova

– Koliko prevodilac može svoje lične stavove o nekoj temi da inkorporira u delo koje prevodi?

Darinka: Ne verujem da može, barem ne značajno. Ali je velika radost kad se poklope vrednosti autora i prevodioca. Ne znam šta bih radila kada bi nam vrednosti bile suprotstavljene. Mislim da bih odbila taj prevod.

– Preveli ste knjigu za nešto starije čitaoce, koji već imaju formiran čitalački ukus, a teme su angažovane i vrlo važne. Da li više volite da prevodite za decu ili za odrasle?

Aleksandra: Veoma je teško odabrati jednu kategoriju.

Prevoditeljski košmari

Volite li superheroje? Doktor Ništavilo deluje iz naoko ispravnih pobuda, ali na pogrešan način. Sa kojim ste superjunakom osetili najveću povezanost? Ovo je drugi naslov iz edicije o Tatuu i Patuu koji ste vi preveli. Da li doživljavate važnim sve one na prvi pogled skrivene ispise u slikovnici po kojima je edicija poznata? Koliko je značajno njih prevesti na pravi način, koliko doprinose opštem utisku slikovnice? Za koga ste navijali?

Dušica: Simpatični i dragi su mi svi likovi, pa i Doktor Ništavilo. Svi oni žele da ovaj svet bude lepše mesto, ali su njihova viđenja o tome različita. U priči je i gradonačelnica Finić, koja je verovatno uvedena radi rušenja rodnih stereotipa, ali svi superheroji su ipak dečaci. I gradonačelnica je zavisna od njihove pomoći, što zapravo samo podgreva stereotipe. Što se tiče svih malih skrivenih ispisa – ne, nisu mi dragi, naprotiv! Oni su pravi košmar za prevodioca. Tvorci knjige su se dobro zabavili praveći višeslojne šale na finskom, ali prevođenje na drugi jezik su muke kakve nisam prošla u dosadašnjem radu. Zbog toga je bilo potrebno puno rada s urednicom i lektorom i nekad smo jednostavno morali da se pomirimo s tim da svaki prevod gubi ponešto.

Emotivni otkloni prevodilaca

Koliko je bilo teško napraviti emotivni otklon od teme i prevesti roman Barka vremena? I zbog čega je važno što je ovakav roman preveden na srpski jezik? Kakva je atmosfera u romanu, da li je opravdan strah roditelja da deca čitaju na ovu temu ili je, naprotiv, ovo knjiga kroz koju je pisac pokušao da je približi deci?

Anđa: Ja mnogo više volim da prevodim za decu i mislim da dečja knjiga ima sve što jedan dobar tekst treba da ima. Žonglira sa više žanrova i aspekata, maštovitija je i razigranija. Mnogo je teže napisati dobru knjigu za decu. Mnogo više mora da se promišlja o svojoj publici, kapacitetima, o tome da ih zabavi da bi mogli da nauče ono što autor želi da im prenese… Emotivno, ovo je važna tema, a ja sam se nekako roditeljski vezala za Rafaela. Mada, kao velika devojčica znam da se knjige za decu, sa retkim izuzecima, srećno završavaju, strepela sam nad njegovim kritičnim trenucima, kao što je bekstvo iz Četvrti, ili povratak u nju.

Holokaust je nešto o čemu treba da znamo, a ova knjiga o njemu govori vrlo diskretno.

Za malog čitaoca ovo je jedna uzbudljiva i maštovita avantura, kroz koju prolazi sa glavnim junakom, i ima svega – prijateljstvo, ljubav prema porodici, avantura, opasnost, putovanje kroz vreme, odvažnost, kreativnost i snalaženje, požrtvovanost i solidarnost… I, razume se, srećan kraj.

Barka vremena definitivno pomaže da se tema otvori na način blizak deci.

Pisana je savremenim jezikom i dinamična, a kontrastiranje Rafaelovog vremena i našeg vremena je vrlo zanimljivo i duhovito. Nakon teksta knjige dat je razgovor autora sa prvom čitateljkom knjige, desetogodišnjom devojčicom koja postavlja pitanja i njegovim, odmerenim i uzrastu primerenim odgovorima, koji nam mogu poslužiti kao vodič kada nam se deca vrate sa pitanjima. Knjiga za dete nije traumatična ni bolna. Budi radoznalost da se više sazna o okolnostima koje se u knjizi opisuju. A onda je na odrasloj osobi da odmeri kako i koliko će detetu objasniti realnost iza ove knjige. Samo tkivo knjige je autorsko odmaštavanje i razigravanje na osnovu priče o stvarnom dečaku i celoj organizaciji izvlačenja jevrejske dece iz geta i njihovog sakrivanja u porodicama.

Dok prevodim za odrasle učim o sebi, dok prevodim za decu, učim o svetu oko sebe.

– Šta za vas lično predstavlja Usamljeno drvo? Ideja da postoji nešto što je oduvek ujedinjavalo i oko sebe okupljalo, a sada je sȃmo? 

Aleksandra: Usamljeno drvo je za mene simbol pojedinca u zajednici. Svi mi sami živimo svoje živote, ali nam je potreban taj početak i kraj kada je neko uz nas. Kad smo maleni tu su roditelji, kad smo stari tu su neka velika i mala deca. I ova knjiga govori o tom krugu života kroz koji čovek već vekovima prolazi. Ostati sam je momenat traženja i spoznaje sebe. Svako od nas je usamljeno drvo u momentima kada se pitamo ko smo, šta smo, šta verujemo i ko želimo da postanemo.

Strah od samoće i usamljenost

– Da li je ovo knjiga o strahu od samoće? Ili je, naprotiv, knjiga koja budi nadu da nikad nismo sami?

Aleksandra: Mislim da se uz ovakve priče pobeđuje strah od samoće jer nas slikovito uverava u moć zajedništva. Verujem da se budi nešto jače od nade da nikad nismo sami – budi se saznanje da biti sam nije strašno jer nas nečemu samoća uvek odvede. Za mene je u ovom romanu osećaj bliskosti proizašao iz te spone koja postoji između junaka i mesta u kom žive.

Izazovi

– Šta vam je bio najveći izazov prilikom prevođenja ove knjige? 

Vladimir: Meni lično je najveći izazov bilo ono što, recimo, mali nevaljali vukovi pišu po tabli ili dobacuju jedan drugome. Tu je trebalo pronaći pravu meru između detinje vulgarnosti i vulgarnosti odraslih, između izraza koje bi i deca mogla upotrebljavati i onih koji su „rezervisani” za odrasle.

Jelena: Kao i uvek kod knjiga za decu, najveći izazov su mi igre reči i rime. U ovoj knjizi najzahtevnija mi je bila začkoljica u priči Iz životu plakata. Na slovenačkom jeziku se reč „grofica“ rimuje sa „potica“ (tradicionalni slovenački kolač), a grof se rimuje sa „krof“(što će reći krofna). Zbog priče je bilo važno da se sačuvaju reči grof i grofica, pa je trebalo naći neke poslastice koje bi se u srpskom rimovale sa njima. Dosta brzo sam se odlučila za rimu „grofica – krofnica“, ali mi je za „grof – kuglof“ trebalo dosta više vremena.

 – Da li ovu knjigu doživljavate kao toplo štivo za sve generacije ili drugačije?

Jelena: Definitivno mislim da se uz ovu knjigu mogu smejati i odrasli, a ne samo deca, tako da preporučujem zajedničko porodično čitanje umesto gledanja televizije.

Izazovi su često precenjena kategorija, jer ne kriju se u krupnicama nego u sitnicama.

Darinka: Uvek su mi najveći izazovi kulturološke specifičnosti za koje ne mogu da nađem pandan u našoj kulturi ili koje više nisu prisutne u našem vremenu (kao što je budilnik ili televizor koji se ne gasi na daljinski ili voz u kome neki deka puši lulu, a baka vadi pečenu piletinu…), igre reči koje se gube u prevodu ili nazivi koji u sebi sadrže relevantno značenje kao što umeju da budu imena koja postaju nosioci ili barem ilustracije karaktera.

Kaspar: Razumevanje islandskog, jer je bilo prošlo 15 godina od poslednjeg prevoda. Međutim, ovom slikovnicom, romanom LoveStar i poezijom Gerdur Кristni vratio sam se u formu.

Izazovi

Aleksandra: Mučila me je pomisao da se malim čitaocima neće dopasti kako sam prevela neku šalu koju izgovaraju junaci. Mislim da me to i dalje muči. Osim toga, trudila sam se da prenesem toplinu grčkog sunca i oštrinu kritskog kamenjara jer to nose junaci u sebi. Nadam se da sam uspela. Šta kažu čitaoci?

Anđa: Ne mogu da kažem da je bilo nekih izazova, ova knjiga je izuzetno lepo napisana i zapravo ne znam da mi je neki prevod lakše tekao. Možda to što je tekst povremeno bio toliko napet i zanimljiv da sam prekidala s prevođenjem da bih pročitala šta je dalje bilo i kako se rešila situacija…

 

– Šta mislite da će biti presudno da se čitalac zaljubi u ovu knjigu? Zbog vrlo specifičnog humora i načina izražavanja, smatrate li da postoji neko ko je pre nego neko drugi predodređen da se pronađe i prepozna u knjizi?

Jelena: Ova knjiga traži čitaoca koji ima možda malo više mašte i koji ume da ceni apsurdan humor. Takvom čitaocu nije od presudnog značaja da mu sve bude savršeno jasno – važnije mu je da se dobro nasmeje, a sve što treba može i sam da domašta.

– Da li znate da nas je zvao autor ove knjige, da nam se zahvali na prevodu i da kaže da je zajedno s prijateljima uživao i glasno se smejao? Sad kad znate, šta vama lično znače ovakve reči?

Jelena: Mnogo sam srećna zbog toga, i jako me zanima koji su to delovi samog pisca toliko nasmejali.

– Da li više volite da prevodite za decu ili za odrasle?

Jelena: Više volim da prevođenje dečijih knjiga jer je lakše i zabavnije.

– Koja emocija je preovladavala u vama tokom prevođenja?

Jelena: Začuđenost i zabavljenost.

– Mi smo se smejali tokom čitanja, da li ste se vi smejali tokom prevođenja? Ili je traženje prave reči i brušenje, nijansiranje ozbiljan posao?

Jelena: I jedno i drugo. Prevod je bio izazovan, ali i izuzetno zabavan.

– Koliko je otežavajuća ili olakšavajuća okolnost prevođenje s bliskog jezika? (Knjiga je prevedena sa slovenačkog jezika.)

Jelena: Prevođenje sa bliskog jezika je izazovan posao jer postoji rizik da prevodilac ne prepozna lažne prijatelje, kao i da ga „povuče“ sintaksa izvornog jezika. Međutim, posvećen rad i godine iskustva smanjuju ovaj rizik na minimum.

– U mnoštvu različitih motiva koji se vama najviše dopao? Koja priča (motiv) vam je bila najdraža i zbog čega?

Jelena: Najdraža priča mi je Tri vraga jer je već po samim likovima vrlo atipična, a i obiluje elementima koji šokiraju. Ovo je ujedno priča uz koju sam se najviše smejala diveći se mašti i hrabrosti Petra Svetine.

Intervju s Mirjanom Ognjanović, koja je prevela roman Ratnici duge, vidljiv na ovom linku: https://www.youtube.com/watch?v=B6fD3D0lP48

Intervju: Propolis Books

                                                             

Svemirko.png

„Kakve veze ima Svemirko s Trampom?” (Ne znamo, pročitaj.) „Možda je on vanzemaljac, onako riđ.”

Teona, 24 (kupuje za sestru)
Spajdermen.png

„Bilo bi kul da ja mogu da skačem kao Supermen po zgradama. Onda ne bih morao da se guram u prevozu.”

Dušan, 8
Glisa-i-Misa.png

(Kako ti voliš tebi da tepaju, vidiš kako Miša tepa Mici i krofnice i pufnice i smokvice i breskvice…?)

„Ja volim samo da me zovu Lenka.”

Lenka, 6
Phone: 011 311-2072
Bulevar Mihajla Pupina 10 Z, YUBC, vp, lok. 75
Srbija, 11070 Novi Beograd