Išla sam u prodavnicu po hleb i mleko puno pre polaska u školu, a u tom nevelikom dućanu postojala je metalna rotirajuća polica sa dečjim knjigama. Kao danas za razglednice, samo je ta služila za knjige. Slikovnice, pretežno. Svaki put sam ostajala neki minut duže u radnji i, umesto u redu na kasi, stajala kraj metalne police. Nije mi bilo važno što knjige nisu bile moje i što mi ih roditelji nisu kupili, ja sam ih sve pročitala. U osnovoj školi, odmah po upisu, postali smo članovi biblioteke. Vrlo brzo sam pročitala sve bajke, sve dostupne enciklopedije i knjige sa grčkim mitovima. Obožavala sam uski prolaz između polica, memljivi miris starih knjiga, taj nekom red, a meni haos po kome su knjige bile naslagane. Postojala je izanđala fotelja i u njoj sam provela ohoho vremena svog života, prelistavajući knjige. Jer, smele su se izneti samo tri, a uvek sam čitala više knjiga odjednom, birajući ih po raspoloženju.
Uvek nosite neku knjigu u torbi, jer nikad ne znate kada će se odužiti čekanje: u redu u banci, u pošti, na prijavnicama, u domovima zdravlja, u kafiću, na pauzama, u gradskom prevozu, avionu, u parku, na reci, u šetnji, porodilištu.
Čitati se može svuda: U vozu. Na travi. Na fotelji. Krevetu. Podu. Tepihu. Jastuku. Tabureu. Stolu. U kadi.
I spisak ni približno nije gotov…
A nakon obilja pročitanih knjiga, bajki, putopisa, biografija, filozofskih opservacija o smislu, romana, naučne fantastike, žitija i novela, shvatila sam da najviše volim da čitam književnost namenjenu deci. Jer se u njoj kriju najveće istine najjednostavnije kazane.