Bili smo u jednoj skrivenoj, strmoj ulici na Dedinju, punoj drveća i tišine i družili se sa učenicima Osnovne škole „Kreativno pero“. Uživali smo u svakom minutu čitanja pametnim glavicama kojima se dopao otkačeni humor Dejvida Valijamsa u „Užasnoj tetki“. Dan je bio sunčan, a mi u dvorištu, na panjićima i orio se prostor od dečjeg smeha i zapitkivanja. Ne, nismo im otkrili šta je kraj, ni da li je Garež bio Herbert, ni kako je postao duh. Samo smo im otkrili da je tetka zaista bila užasna: zbog tarantula, kamenih kolača, kačenja na štrik, štapina dinamita na torti i uvrnutih bajki. Voleli bismo da su škole nalik ovoj postojale i kada smo mi bili mali…
