Višnjica se smestila baš na samoj obali Dunava, a škola ,,Ivan Milutinović” gleda na nju. Deca su u njoj pitoma i široka, baš kao i reka uz koju uče. Ili od nje uče. Biti tih, a moćan, i slediti svoj put. Takva deca obožavaju da čitaju. A kako i ne bi, uz onakvu bibliotekarku Miru. I mi smo im čitali. Užasnu tetku, kojoj su se mnogo smejali. Navijali su za duha, smejali se Džibonijevim uvrnuto-izvrnutim dužnostima i na kraju poželeli da i oni mogu da jedu onoliko slatkiša za doručak, kao tetka.
