OŠ ,,Braća Baruh”, Beograd, decembar 2014.

Bibliotekarka Vesna iz OŠ ,,Braća Baruh“ ima divnu pripovedačku moć da samo lepotom sopstvene reči izmesti slušaoce u bajkoviti svet. Ona je napravila uvod na našoj radionici, rekla je da zamislimo svi da smo u nekoj brvnari na planini, napolju veje sneg, niko neće pomoliti nos nikud, jer slušamo priču o Gospodinu Smrdekoviću. I deca su slušala. Dopao im se taj smušeno-smešni dobri lik bivšeg lorda, sa manirima dostojnim dvora, no ponekad ipak prikrivenim, psom Vojvotkinjom, koji je dao sve od sebe da mala Klo, koja se oseća usamljeno, shvati koliko je vredno to što u životu već ima.

OŠ Braća baruh

Kucica-300x300.png

Teodor, 10 godina: „Kada izlazi Kućica 39?” Uskoro, kažem. „To si mi rekla i juče.”

Tatu-i-Patu-400-x-400.png

Elena, 5 godina (kažemo joj da izabere najsmešniju reč od ponuđenih; sluša i počinje da se smeje): „Braaaabonjaaaak. Ja i ne znam šta je to, ali smeeešno je. A šta je pundravac? A dodole? A hoklica? A Gargamel?”

Untitled-1-400-x-400.png

Iva, 11 godina: „A da li vi znate od Valijamsa, da li su ti njegovi učitelji stvarni?” Kažemo da se nadamo da ih je izmislio. „Pa ne može baš sve tako da ih izmisli, mora da nekog takvog i poznaje.”