Drugi april je.
Na taj dan je 1805. u Danskoj rođen Hans Kristijan Andersen, slavni dečji pisac.
Njemu u čast, i pisanoj reči za decu u čast, od 1967. proslavljamo Međunarodni dan dečje knjige. Kako bi se širom sveta slala jedinstvena poruka – važno je da čitamo deci. Važno je da deca čitaju. Važno je da se u deci razvije ljubav prema knjizi.
Svake godine neka druga država preuzima ulogu domaćina. Ideja je da se tako svakoj državi pruži mogućnost da promoviše svoje autore. U manifestacije se uključuje veliki broj dečjih pisaca, ilustratora, bibliotekara, vaspitača, pesnika…
I dok su neki stava da je pisanje za decu lako, jer je jezik jednostavan, samo će istinski poznavaoci dece znati da to nije tako. I da je odgovornost na dečjem piscu velika. Da upakuje istine, verovanja, životne vrednosti, dogodovštine, maštanja, istraživanja tako da mu dete poveruje.
Jer, deca znaju tajnu. Poznaju svet. Ne pristaju na obmane. Svakodnevno nam pružaju priliku da postanemo bolji ljudi, pitanje je samo hoćemo li tu priliku iskoristiti.
Krenite od sebe. Prisetite se svoje najdraže knjige. Svojih početaka otkrivanja. Koja to knjiga beše? Koji je junak uticao na vas? Zašto baš on? Kako ste se osećali dok je upadao iz avanture u avanturu? Zašto ste navijali baš za njega? A koja je mrvica dobrote u onom naizgled lošem junaku, jer, mora biti da je ima, niko nije do kraja loš ni potpuno dobar?
Mi, recimo, volimo knjige poput Vuk koji je ispao iz knjige.
Priča je naizgled jednostavna: vuk je ispao iz knjige, našao se u nepoznatom okruženju, zbog čega se uplašio. Poželeo je da se vrati najpre u svoju, a potom i da uđe u bilo koju knjigu, ali niko ga nije hteo. Lutao je iz knjige u knjigu, sve dok nije sreo jednu devojčicu u crvenom, koja je bila tužna jer se njen vuk nije pojavio i propašće joj priča.
Uz pomoć ovakve slikovnice moguće je obilje razgovora i igara. Ilustracija će vam biti od velike pomoći. Svaka knjiga u koju je vuk upao, tj. svaka ilustracija u njoj, stilski je drukčija, baš kao što u stvarnosti jeste. Koja vam se najviše dopada, zašto baš ona? Kako se vuk osećao? Možete u razgovoru s detetom preći čitav dijapazon osećanja, od tuge i straha, preko usamljenosti, do sreće. Osećanja su ionako zanemarena tema, smatramo da će deca nekako sama naučiti o njima sve što im je potrebno. A nije tako.
O osećanjima se treba i mora razgovarati.
Da ih deca verbalizuju. Da znaju da je u redu da budu i tužna i uplašena i usamljena i besna. Kao Vuk. Da sreća, kojoj se jedino teži u današnjem vremenu, nipošto nije jedina emocija i da je sa njima sve u redu ukoliko osećaju i nešto drugo sem nje.
I šta je, uostalom, sreća? Gde je skrivena? Neka dete uz slikovnice i vas nauči da je u malim stvarima. U prihvatanju. Uživanju u prirodi. Prijateljima. Pomaganju. Altruizmu. Saosećanju. Igri. Vremenu provedenom sa životinjama.
Da ne postoje male stvari i da je veliki posao posmatrati list i uočavati linije na njemu ili bubamare i njenih tačkica.
Igra je moguća uz knjigu. Knjiga je velika inspiracija svakome ko želi da je kao takvu prihvati, od momenta otvaranja prve stranice.
Uzmite Vuka koji je ispao iz knjige, pa se uverite.
Ljubav (i vreme) uložena u decu vraća nam se višestruko. I to uvećana.
I zato, čitajte deci. Omogućite im da od rođenja zarone u knjige, ilustracije, mirise stranica. Da listaju slikovnice. Stvarajte priču od slikovnica. Neka bude i uvek ista knjiga, a uvek različita priča. Isti junaci, a drukčiji događaji. Pustite ih da maštaju i maštajte s njima. Maštanje je važna aktivnost.
Maštari menjaju svet.
Uvek nabolje.
Autorka teksta: Tanja Lebović