Marija Papajani – Usamljeno drvo, intervju

Marija Papajani, autorka knjige Usamljeno drvo, rekla je u intervjuu:

Moje ime je Marija Papajani i osećam se veoma srećnom što živim u Grčkoj, u zemlji sunca, mora i istorije, u zemlji u kojoj bi se u davna vremena bitke ili sukobi vodili u pozorištu i gde danas poezija postaje pesma. U zemlji koja je rodila dve najveličanstvenije priče na svetu: Ilijadu, o velikom ratu, i Odiseju, o dugom putovanju.

Rođena sam u blizini planine Olimp, planine dvanaest bogova u grčkoj mitologiji, usred velike ravnice. Možda zato volim da gledam izdaleka.

                                                       

Sećam se svog oca koji nam je pričao priče i verovala sam da su se sva čuda sveta dogodila u našem malom gradu.

Odrastajući, naučila sam da se čuda zapravo ne događaju tako često, ali da je moj otac video čuda u svakodnevnom životu. A to nije tako jednostavna stvar, potrebno je iskustvo.

Naše oči su ogledala

 Odrasla sam u kući otvorenoj za strance i prijatelje. Moji roditelji su verovali da puni stolovi, koji obiluju voljenima i prijateljima, donose sreću. Sećam se kako su pričali priče o starim danima. Kakve priče! Kakvi su to trenuci bili! Kakva moć! Ponekad su izazivale suze, ponekad smeh.

I tako sam naučila da se, gde god postoji ljubav, deli sve veći broj priča i život postaje ukusniji. Odrastajući, počela sam da pričam svoje priče o svemu što nisam razumela; i bilo je mnogo toga što nisam razumela. O svemu na šta nisam pronašla odgovor i sve dok ne pronađem odgovor, nastaviću da pričam priče, jer tako nastavljam da rastem.

Svaki pojedinac nosi sa sobom čitav život, sve priče, pa o tome i pišem: o bajkama, legendama, tradicijama koje sam čula, o čudima o kojima sam sanjala, o stvarima koje sam proživela, o pričama na koje sam nailazila. Sećanje vas tera da produžite pogled unapred. Baš kao i drveće koje volim i čudim se: što dalje drveće širi svoje korenje, to dalje širi svoje grane. Često volim da putujem u udaljena mesta u Grčkoj, u mala „orlova gnezda” gde u tišini čujem svoj glas. Verujem da možete pisati samo kada možete razgovarati sami sa sobom. U mojoj knjizi Usamljeno drvo, deda kaže svom unuku: „Svi imamo u sebi par vaga. Za velike i male probleme. Lako i teško. Ponekad, međutim, sa svem tom bukom oko nas, zaboravljamo svoju vagu i vagamo tuđu. I radimo ono što drugi vole.”

Pišem za decu koja se ne uklapaju u male, za decu koja veruju u čuda, za decu koja se bore, koja osećaju obavezu da pronađu nit koja će ih izvući iz lavirinta.

Za decu koja veruju da, ako žele, mogu da žive u pravednijem društvu. U jednoj od mojih knjiga, Cipele sa krilima, Aris, za svet ribar, a u tajnosti pesnik, poklanja svojoj ćerki dnevnik: „Za tebe, princezo, da napišeš šta god hoćeš. Možeš čak i da pišeš o onom čega se plašiš, a onda se više nećeš plašiti. Reči će te čuvati.” Verujem da, kada naši strahovi postanu reči, postanu stranice knjige, onda se naši strahovi ukroćuju, a nakon toga postaje lakše savladati teškoće. Jer, za svakoga postoji lako i teško; postoji mrak, postoje litice… Da, verujem da kada postanu reči, priče druge dece u knjigama, strahovi se tada ublažavaju, i bolje prihvatamo teškoće.

Kao i svi ostali, deca imaju i snove i noćne more, imaju sunčane dane i mračne noći. Ne volim da lažem decu. Nikada im ne bih rekla da je svet lak, da je život neverovatan. Naprotiv, želela bih da im kažem da su u pravu, da je život često nepravedan, ali da, ti možeš drugačije, ti si neverovatan/neverovatna. Usudi se! Leti! Uzleti! Svaki put kada napišem knjigu, nameće se isto pitanje: „Kako će moj život pronaći smisao?” I, neizbežno, mislim da odgovor nalazim „u životima ljudi”. Živeti sa drugima. Niti koje nas povezuju. Zato u mojoj najnovijoj knjizi Zlatna vesla, junakinja veruje „ako su zajedno, oni će to uspeti, jer ponekad „zajedno” obuhvata sve jezike i sva vremena.

Untitled-design-36.png

„Pročitao sam u Veseloj anatomiji ono o sinesteziji, a mi smo to učili iz srpskog.”

Veljko, 15
Untitled-design-35.png

„Je l’ znaš ti da je Dejvid Valijams i sudija u Britain’s got talent?” „A je l’ znaš ti da je Markus Rašford i pisac?”

Nikola, 11
Untitled-design-34.png

„A zašto ima 💩 na knjizi?” „Zato što je to priča o nastanku kakice.” „Mamaaa, teta je rekla kakica, a ti meni ne daš da kažem.”

Teodora, 4