Znate ono kada čitate knjigu pa vas odvede na mesta o kojima niste ni sanjali?
A ono kada vas podstakne na razmišljanje?
A ono kada vas asocira na neke uspomene?
E mene je knjiga „Kućica na drvetu od 26 spratova“, izdavača Propolis Books, upravo odvela u prošlost, negde kada sam imala oko 6 ili 7 godina.
Sećam se da smo svi u kraju želeli da imamo kućicu na drvetu. Kako nam niko od odraslih nije to izradio, mi smo napravili kuću u žbunju.
Imali smo oko 6 ili 7 godina. Bio je letnji raspust i bilo je desetak stalnih i još desetak privremenih stanovnika naše kuće.
O kako je bila prelepa! Kada je gledaš spolja, a ono deluje kao neko ogromno žbunje na bregu, na kraju ulice. Ali kada uđeš unutra, bilo na velika ili mala vrata (rupe koje smo napravili lomljenjem grana kako bismo mogli ući), vidiš pravi raj za igru: stare šerpe i lonci, ćebad, raspareni escajg i čaše, češljevi i vikleri, … ma sve što nam nije trebalo kod kuće mi smo to doneli u taj naš raj.
Neko bi rekao da smo „navukli gomilu smeća“, ali neeeee! To su bile sve potrebne stvari kako bi to skrovište dobilo pravi „sjaj“ i svrhu!
Da, to je bilo naše skrovište od zahteva, zadataka, kritika, tuge, .. ma svega lošeg i neprijatnog! Svađe koje su postojale među nama u ovo nismo ubrajali jer kako to biva: sasvim je normalno da ne možemo tako lako da se dogovorimo oko toga gde će biti kuhinja, a gde spavaća soba, zar ne? 
To skrovište nam je pomoglo da jačamo samopouzdanje, samopoštovanje, čuvalo je naše mentalno zdravlje, razvijali smo maštu i kreativnost, vežbali i razvijali socijalne veštine, ali i hrabrost da taj naš raj branimo od rušenja!
Na žalost, odrasli su uspeli u svojoj nameri iako smo se glasno protivili. Poruka im je bila jasna: mi smo moćniji i biće kako mi kažemo.
Ostatak priče pročitajte klikom na link http://maminovreme.org/2019/12/kucica-uspomena/
Autorka teksta: Manuela Kamikovski