Dejvid Badijel je sjajan stendap komičar. I jednom je poželeo da porazgovara sa publikom o užasnoj kategoriji slavnih pisaca. Dovoljno je loše da se neko klasifikuje kao slavan romanopisac, ali postoji poseban podsmeh rezervisan za kategoriju slavnog dečjeg pisca, tvrdi on.
Od strane nekih cinika dečja književnost viđena je kao sredstvo za brzo inkasiranje novca. Ili bar za prvo mesto na listi onih koji će kreirati sopstvenu liniju parfema. Badijel tvrdi da je sve počelo sa Sarom Ferguson, vojvotkinjom od Jorka, koja je napisala seriju knjiga za decu po kojima su napravljene i televizijske epizode. Niz video izdanja, igračaka, knjiga i sve prateće marketing mamipare pojavile su se u kratkom roku.
Ne znamo zašto se Badijel okomio baš na vojvotkinju, tek jeste istina da zbog činjenice da je dečja književnost prividno lakša za pisanje nego za odrasle. I svi misle da je bivša spajsica Geri Halivel napisala Judžiniju Lavender – serijal pričica za decu i Glorija Estefan svog Noela Buldoga samo s namerom da roditeljima izbiju pare iz džepa (da li su one lično i napisale knjige, ostaje pitanje).
Predrasude o dečjim piscima dolaze od pisaca samih. Onih za odrasle.
Jednom prilikom, bio je Badijel na dodeli Kosta nagrada, i stekao utisak da sudije biraju pobednike prema tome ko više doprinosi da oni sami izgledaju prefinjenog ukusa i, generalno, da je čitava branša protkana snobizmom.
Martin Amis, poznati novelista, dva puta nominovan za prestižnu Bukerovu nagradu, nadmeno je izjavio da bi on – da bi pisao za decu – trebalo da izvrši operaciju na mozgu (uklonivši komadić pritom). Stoga, nastavlja Badijel, rizikujući da ga pominju i pamte kao nekog sa inteligencijom Geri Halivel nakon operacije mozga, napisao je jedan dečji roman. Zove se Agencija za roditelje. I priča o jednom dečaku koji je, kao i većina dečaka njegovih godina, iz uobičajenih razloga kivan na roditelje.
A kako je do romana uopšte došlo? Badijel je počeo kao pisac za odrasle i napisao je četiri romana. Nije očekivao da će ikada pisati za decu. A onda je jednog dana otišao sa porodicom na obilazak studija u kome se snimao Hari Poter i tada je Ezra upitao oca: ,,Tata? Zašto Hari nije pobegao od Darslijevih i potražio bolje roditelje?” Rekao je sinu da ne zna, ali da ideja zvuči dobro.
Znao je da ako si pisac možeš da pišeš o bilo čemu. Ideja diktira formu. Ideja rođena u dečjoj glavi, sa svim fantastičnim mogućnostima, prezentovana na briljantan magijski način koji poseduju samo deca – mogla je da bude pretočena samo u dečji roman.
Komedijaši su, po prirodi stvari, više nego ostali sposobni da zadrže dete u sebi. Drugim rečima, kaže Badijel, plaćen sam za to da budem detinjast. Princip pisanja za decu je isti – ne može se pisati drukčije nego najozbiljnije što umete. I slušajte da li se devetogodišnjak smeje. Ako se smeje – uspeli ste.