Jedan od izazova novog doba za književne stvaraoce svakako se, pored originalnosti teme, tiče načina na koji će priču predstaviti sve zahtevnijoj publici. Postmodernizam je ukinuo sve granice, omogućivši dotle neslućene slobode, ali istovremeno stavljajući buduće pisce na muke. Kako biti drugačiji, inovativan, a ipak ne izgubiti makar osnovnu pristupačnost, pitanje je sa kojim se gruzijski bloger Beka Adamašvili uhvatio u koštac svojim drugim romanom „Svi umiru u ovoj knjizi”. Pored toga što mu je donelo Nagradu za književnost Evropske unije (2019), neobično delo je svakako ispunilo postavljene preduslove. I pored toga što je prava glavolomka koja naprosto traži strpljivog, kompetentnog čitaoca, uspeva da ne pređe granicu njegovog strpljenja i zadrži mu radoznalost do poslednje stranice.
Pa iako je, dakle, dovoljno prokrčiv, put kroz Adamašvilijevu prozu svejedno nije lak. Intertekstualnost i intermedijalnost dočekuju vas na svakom koraku već u prologu, koji je netipično dvostruk. Prvi uvod odvija se u kancelariji Smrti, dok drugi koketira sa kafkijanskim početkom: Memento Mori se budi, shvativši da je lik iz romana. Usled toga, njegova samostalnost kreće smerom nagona za korigovanjem krajeva drugih priča, ali u izvesnom smislu i daljeg kreiranja vlastite fikcije. Kao tema knjige i cilj protagoniste postavljena je promena toka (književne) istorije putovanjem kroz vreme, tako da neznanac u majici sa likom Če Gevare okuplja troje nasumičnih likova, vodeći ih kroz narative zasnovane na igranju književnim konvencijama većine tradicionalnih žanrova.
Prvi sloj ujedinjuje postmodernizam, apokaliptičku priču i teorije zavere, dok drugi obelodanjuje kako troje junaka predvođenih takođe izmaštanim likom predstavljaju, baš kao i poznata egzistencija uopšte, deo šireg naučnog plana. Dom njegovih kreatora je planeta Kajlidžener (tek jedna u nizu Adamašvilijevih referenci na aktuelnosti, u ovom slučaju ime jedne od popularnih medijskih ličnosti), čiji stanovnici su probrani genijalni umovi sa Zemlje. Njihov koncept upravljanja istorijom obuhvata isprobavanje alternativnih scenarija Zemljinog opstanka ili uništenja, realizovanih na više načina.
Prepoznajemo sličan postupak kao u, recimo, Kalvinovom romanu „Ako jedne zimske noći neki putnik“. Manje-više tipski likovi pokušavaju da nadmudre svemoć Autora, tako što najpre Memento Mori putuje kroz (književno) vreme, služeći se predznanjem da upozorava junake drugih knjiga na ono što ih čeka. Od troje njegovih izabranika, Lea je aktivistkinja i pomalo paradoksalno ljubitelj klišeiziranih romana, Arno profesor arheologije, a Mateus samozvani detektiv. Svako veruje u određenu doktrinu, na svoj način se takođe uklapajući u pojedine književne tipove ili klišee iz kojih će poželeti da iskorače.
Ko zapravo živi u simuliranoj stvarnosti? Ko određuje hoće li biti apokalipse (književnog) sveta? Kakav je to idealni književni lik? Ko je „svemogući“ autor i mogu li junaci da mu doskoče (pokušaj je u središtu radnje), kao što naučnici nastoje da prevare smrt i čitavu autodestruktivnu civilizaciju? Ko drži konce sudbine, upravljajući svime? Pokrenuvši više pitanja nego što uopšte ima nameru da pruži odgovora (i to uopšte ne krije), autor uživa u konfuziji koju je izazvao.
Dok se poigrava stilovima i ličnostima (kao akteri drame, nailaze na Šekspira; ubačeni u bajku, suočavaju se sa problemom feminističkog ugla; isprobana je čak i tehnika stripa), aktivira doslovno svaki postupak, od priče u priči (usložnjavanje rešenja i motivacija) do diskursa reklame (poznavanje pravila marketinga, problem kratke pažnje, nagađanja o budućnosti).
Diskutabilno je može li se ovakva knjiga nazvati dečijom, iz razloga što veliki broj referenci jednostavno zahteva prilično iskusnog čitaoca i solidno poznavanje književnosti, marketinških strategija, medijske manipulacije. Upućenost mora biti barem površna do podjednako dobra kao piščeva da bi uopšte mogli razumeti i ceniti postignuto. Autor gotovo razmetljivo demonstrira teorijsko znanje i uvide u opštu kulturu, nižući i na sve strane bacajući aluzije. U nekom trenutku nebrojene konstrukcije počnu da zamaraju, jer se gubi nit suštinske ideje od koje se krenulo. Pored često preterane intertekstualnosti (autoironiju otkriva fusnota: Intertekstualnost – plagijat upakovan u pametnu reč, prenos sadržaja u druga dela), stalno su prisutne reference na pop kulturu i aktuelne fenomene, ali najupadljivije je piščevo dobro poznavanje proznih konvencija.
Nekako se čini da je (ponovo hotimično) marginalizovana nagoveštena „značajna“ uloga planete Kajlidžener, koja navodno upravlja svim alternativnim ishodima. U širem smislu, čitav vidljivi svet i samo postojanje shvaćeni su kao vrsta knjige, nečije priče koju neko drugi izvan nje stvara, preoblikuje, prekida ili briše. Čak je i Smrt obuhvaćena tim zakonitostima. I sve je, svi smo, možda samo folder na nekakvom desktopu – a ipak postoji mogućnost dejstva koje spasava od potpunog poništenja (brisanja).
Naslov je, samim tim, sušta ironija u pokušaju, jer usled determinisanosti svaki od svetova jeste smrtan i podložan uništenju. Ipak, nagovešteni scenario nije zaista postignut, što predstavlja još jedno piščevo poigravanje očekivanjem koje krajnje svesno i eksplicitno sam postavlja.
Autorka teksta: Isidora Đolović, Sinhro.rs