Večnost mitova je u stalnom obnavljanju

Moglo bi se reći da je „Tugovanje mamuta“ knjiga o, ne toliko oživljavanju mitova, koliko njihovom (ponovnom ili potpuno autorskom) stvaranju: još preciznije, o mehanizmima nastanka priče. Autorka, poljska istoričarka umetnosti i novinarka Eva Jalohovska, već u prološkom poglavlju otvoreno izlaže svoju nameru, postavljajući narativ kao eksperiment sproveden uz aktivno učešće sinova. Dečaci Jendrek (u stvarnosti Jendžej) i Kajtek bukvalno su uvučeni u tekst, ravnopravno doprinoseći obradi materijala. Oni su slušaoci i komentatori povesti, sa slobodom da ih preinačavaju, usmeravaju tok zbivanja, preoblikuju ličnosti aktera. Kao mlađi, Jendrek je nešto zastupljeniji i zainteresovaniji, čemu u prilog govori i podnaslov knjige, pa njegove reakcije najčešće služe autorki-naratorki kao smernica za dalje vođenje priče.

Postavljajući se kao istraživač, svestrani i često ipak nesnosno „sveznajući“ ljubitelj drevnih svetskih kultura, Eva, u knjizi samo majka, teži da sinovima proširi vidike tako što će ih postepeno upoznavati sa najrazličitijim folklornim tradicijama. Na tom putu, vodi ih od uveliko poznatih grčke ili egipatske, preko afričke, rimske, indijanske, pa sve do nacionalne slovenske. Ono što je, međutim, mnogo značajnije kod čitavog poduhvata odnosi se na nameru dokazivanja zajedničkog korena svih predanja, ma kako geografski, hronološki, stilski udaljenih. Tačnije, fokus je na pojavljivanju suštinski istovetnih pojmova, motiva, funkcija božanstava, principa dobra ili zla, poimanja prirodnih pojava u svakom od narodnih panteona, bez obzira na spomenuta prostorno-vremenska razilaženja. Zapravo se razlikuju jedino varijante, kao svedočanstva specifičnog kulturološkog konteksta sredine u koju je predanje manje ili više uverljivo „presađeno“.

To vodi do drugog ključnog aspekta knjige: demonstracije načina na koji se narativ javlja i razvija, sjedinjujući prethodno preuzete tradicijske elemente i dodajući im neophodne, vlastitom dobu i okruženju svojstvene detalje, da bi zatim tako preobražen nastavio svoje postojanje. Cilj je da se mitovi shvate kao svevremena, fleksibilna građa i proizvod temeljne potrebe čovečanstva u svakom od razvojnih perioda, a ne tek arhaična pojava ili odraz primitivne svesti. Mitovi su u drugačijim, neretko naizgled neprepoznatljivim oblicima, čak i u današnjici prisutni svuda oko nas. Prenoseći ih, doprinosimo čuvanju identiteta civilizacije kojoj pripadamo, ali i ljudske vrste u najširem smislu, odnosno, njenog urođenog nagona za stvaralačkim promišljanjem svega što nas okružuje.

Naratorka želi da, podstičući upravo takav kreativni impuls, dečacima razvije osećaj pripadnosti svetskoj kulturnoj baštini, razumevanje i uvažavanje drugačijih kultura ili veroispovesti. Svest o ravnopravnosti pojačava uporednim iznošenjem primera za određene simbole, poruke, poente iz islama, hrišćanstva, judaizma ili politeističkih religija. I kada zvuči kao da se razmeće znanjem, ipak preširokim za shvatanja dece od dvanaest-trinaest godina, jasno je da zapravo želi da ih zainteresuje, podstakne i nagovesti nepregledne mogućnosti učenja, otkrivanja, traganja za istinom kroz povratak korenima.

Tako su u njen „repertoar“ uključene verzije mitova o Postanju, otkriću vatre, nastanku pisma, onostranim svetovima, duhovima prirode, reinkarnaciji, junaštvu… Od Eskima, preko stare Persije i Indije, do Kine ili Frojdovog kabineta, zavičaja rusalki ili postojbine budizma, priča se otvara ka „mitovima koje ćemo tek izmisliti“ i ostaje takva, nezavršena. U svakom od poglavlja, uplivi stvarnosti u vidu odjeka savremenih tema, sugestija ili neslaganja slušalaca-junaka, presecaju fantazmagorični, (u zavisnosti od vrste predanja) bajkovito košmarni pripovedni sloj. To, međutim, nije izvedeno kao grubo paranje priče, već dodatno ukazuje na uzajamnost fikcije i realnosti: izrastajući jedna iz druge, u značajnoj meri se međusobno oblikuju.

Braća dobijaju mogućnost da i sami vode priču, poput one o vatrenoj lisici ili magičnom iglou, pri čemu dolazi do upravo spomenutog pretakanja mašte u stvarni život, a svaki od elemenata početnog legendarnog obrasca dobija složenije značenje, fluidniju ulogu. Na kraju krajeva, pripovedač je uvek taj koji upravlja građom, a ne obrnuto, čak i kada je ona uveliko kanonski ustanovljena. Stvaralac je demijurg koji iznova osmišljava svet, odlukom da, kao u prvom poglavlju ove knjige, „baci kocku“ (što je tek jedna od prisutnih aluzija na opštepoznate fraze) ili naprosto – zažmuri.

Ponekad epizodno i kao glas razuma, u priču zaviri otac, tj. suprug, ali njegovo učešće u kreativnom procesu nikada ne prelazi nevidljivu granicu. Uči se pismo kiše, pretvara u životinje, nagađa o zagrobnom postojanju mamuta i mogućnosti da je Crveni baron iz aviona, dok je preletao sibirsko prostranstvo, video makar njihove seni. Iz jedne umetnute legende prelazi se u drugu, ponekad sasvim ispuštajući nit započetog pripovedanja – na šta dečaci opominju majku – ali se i nastavlja ležerno, bez opterećenja, u skladu sa prirodom prenošenja priča u svakom vremenu. Neke od njih su previše brutalne za dečake, pa Jendrek reaguje odbijanjem da sluša o, recimo, žrtvovanjima ljudi ili mučenju životinja. Naratorka i tada uspeva da ne izgubi kontinuitet, staloženo i pomirljivo objašnjavajući kako je reč o činjenicama iz prošlosti koje se ne mogu negirati, niti ih treba brisati, iz prostog razloga što nam danas pokazuju koliki je put prevaljen, te da se čovečanstvo više ne sme, niti samo po sebi može vratiti na staro. Mitovi, smatra ona, jačaju zajedništvo i tradiciju, povezuju ljude, a uz sve to su „zanimljiviji od naučnih teorija.“

Eva Jalohovska bira da umesto očekivanog nadovezivanja u prvi plan istakne princip izmešanosti, takoreći haosa po uzoru na svako od prvobitnih stanja stvari pre nego što je uspostavljen kosmički red. Takav sklad, naposletku, iz čitavog diverziteta i raskošne šarolikosti proizilazi kao suština zajedničkog postojanja, prožimanja i preplitanja većine svetskih mitova. Dodatna autorska komponenta koju sa svoje strane unose radoznali Jendrek i ozbiljni Kajtek, omogućava da prosleđeni im narativi nastave živote, obogaćeni dodatnim značenjskim slojevima.

Naslov, preuzet iz tek jedne od epizoda, možda donekle navodi na pogrešan trag i očekivanje neke od aktuelnih istorijsko-aktivističkih tema. Suština je da, baš kao u istoimenom poglavlju, figurativna tuga mamuta potiče od pretećeg zaborava, prepuštanja narativne egzistencije ništavilu, počev od trenutka kada o mitskoj građi prestane da se govori. Da bi opstali, a isto važi za sećanje oko čijeg se baštinjenja formiraju, mitovi moraju biti prenošeni dalje, u koliko god slobodnoj formi to bilo.

Autorka teksta: Isidora Đolović, Sinhro.rs

Untitled-design-36.png

„Pročitao sam u Veseloj anatomiji ono o sinesteziji, a mi smo to učili iz srpskog.”

Veljko, 15
Untitled-design-35.png

„Je l’ znaš ti da je Dejvid Valijams i sudija u Britain’s got talent?” „A je l’ znaš ti da je Markus Rašford i pisac?”

Nikola, 11
Untitled-design-34.png

„A zašto ima 💩 na knjizi?” „Zato što je to priča o nastanku kakice.” „Mamaaa, teta je rekla kakica, a ti meni ne daš da kažem.”

Teodora, 4