Vukodlačko ima veliki problem – ne ume da zavija dovoljno glasno i zastrašujuće. Zbog toga je u čoporu predmet podsmeha i roditelji, zabrinuti jer ne poseduje tako bitnu karakteristiku njihove vrste, odlučuju da ga pošalju na stručnu obuku. U Školi za mala čudovišta, pod komandom učiteljice veštice i direktora bauka, čudovištanca poput vampira, mumija, duhova ili skeleta, usavršavaju urođene sposobnosti da uplaše. Ali, siroti mali vukodlak ni tu nema sreće, jer ga ubrzo svi, naročito oni koji bi trebalo da pomognu, najstrašnije ismevaju i naposletku izbacuju iz kolektiva kao potpuno beznadežan slučaj.
U Noći veštica, potišteno se vraćajući kući i smišljajući kako da svojima objasni poražavajući razvoj događaja, nailazi na povorku maskirane dece. I mada sam ne nosi kostim, kada u okolnostima opšteg pretvaranja bude postigao više od trijumfa: prihvatanje autentičnog sebe, Vukodlačko se sa novim prijateljima vraća u Školu radi bezazlene, ali efektne osvete.
Dok Netflix oživljava neobični šarm porodice Adams posredstvom već svetski popularne serije „Wednesday“ (Sreda), a sve više knjiga za decu u prvi plan stavlja nesvakidašnje, natprirodne heroine (Amelija Zubić, Isidora Mun, Mortina), provereno duhoviti Dejvid Valijams, engleski pisac i glumac, takođe je osmislio priču sa izvorno horor ambijentom. U svom stilu, služeći se neobuzdanim humorom i postupcima umanjivanja (uzrasta junaka), jezivo je pretvorio u neodoljivo, drugačije u prihvatljivo i čak zaista moćno, što zapravo jeste suština krajnje poruke ilustrovane knjižice „Mala čudovišta“ (orig. Little monsters, 2020).
Mali vukodlak se u okruženju iz kog je potekao ne oseća prihvaćeno dok, ironijom, tamo gde njegova različitost upadljivo odskače nailazi na odobravanje čak i izvan vanrednih okolnosti prvog susreta sa ljudskim bićima. Veliki razlog je, naravno, u kontekstu upoznavanja obe sredine, pre svega vremenu praznika čudnovatosti i prostoru pretvaranja svakodnevnog u začudno, odnosno, simuliranja jeze. Tek tada, oslobođen pritiska takmičenja sa sebi sličnima, junak dobija slobodu da izrazi svoje kvalitete, što, naravno, kroz predvidljivi rasplet biva vrednovano na obe strane.
Važan faktor ubedljivosti priče svakako su izuzetne ilustracije Adama Stouera, koje na pravi način dočaravaju karakterističnu estetiku Noći veštica, ali i unose šarenilo u tradicionalno strahotnu galeriju fantastičnih bića, čineći ih simpatičnim. Boje su jarke, žive, blistave na mračnoj podlozi, a figure neodoljive, jedinstvene i upečatljive. Samim tim, ovde reč strava u potpunosti ispunjava svoju dvosmislenost, prelazeći od bukvalnog do žargonskog značenja. Neobičnošću i postojanjem na granici između empatije i zaziranja, čudovišta(nca) su inače često interesantna najmlađim čitaocima, što se kasnije uspešno prenese u odraslo doba, prerastajući u ljubav prema gotskom, hororima, fantazijskom svetu uopšte.Valijams, dakle, pravi dobar izbor kada pouku o tome da biti crna ovca ili (ovde) vukodlak bez karakterističnog glasa nije toliko tragično, izvodi baš na primeru ove vrste fiktivnih stvorenja. Naravno, sve je praćeno podjednako uvrnutim humorom, kao kada učiteljica rasturi kostur (jednog od đaka) na metli ateriravši u učionicu.
Još jedan presudan deo postupka razvijanja priče su jezičke finese, od umanjenica do upotrebe onomatopeje ili poređenja (ne bi uplašio ni: muvu, buvu, mrava – obrnuta gradacija), na čemu sve pohvale sleduju i prevodiocu Nikoli Petakoviću. U originalu se Vukodlačko, inače, zove Howler, upravo po osobini vrste koja mu samom nedostaje (njegov glas je suviše piskav). Dominiraju nijanse noći (ljubičasta i teget), u prvom planu je odnos između pravog lica i maske, odnosno kostima, što, naravno, sasvim jasno vidimo kao odrasli čitaoci – ali ni uzrast kome je priča namenjena ne ostaje uskraćen za razumevanje suštine.
Ona im je znalački prilagođena, tako da odmalena razviju svest o jednoj od ključnih komponenti međuljudskih odnosa i vlastitog identiteta, ali i pobede strah od imaginarnih čudovišta ili odbačenosti. Najbolji metod za to je oduvek smeh, koga kod Valijamsa svakako ne manjka.
Autorka: Isidora Đolović, Sinhro.rs