Intervju s Endijem Grifitsom, jednim od dva kreatora serijala Kućica na drvetu
Pre nego što počnemo s pitanjima, voleli bismo da ti kažemo koliko je ovaj svet mali: nedavno ste primili pismo (tačnije crtež) od dečaka iz Amsterdama. I vi ste mu odgovorili. Dečak je bio oduševljen. Kako znamo? Dečak je, zapravo, iz Srbije, nedavno se odselio u Amsterdam, a knjige su kupili kod nas.
(Za ovu tvrdnju, posetiti sajt carapice.com)
Podsećanja radi, u Srbiji su do sada objavljena dva nastavka: Kućica na drvetu od 13 spratova, Kućica na drvetu od 26 spratova, a u pripremi je i Kućica na drvetu od 39 spratova, koja će izaći za nekoliko dana.
- Zamislimo da ovaj intervju imamo na tvom drvetu. Gde sedimo, na kom smo spratu?
EG: Sedimo pored ajkula-ljudožderki. Vreme je hranjenja. Teri ih hrani ribom iz kofe. Nagnuo se, leđima okrenut ka nama. Ja se okrećem ka tebi i pitam te: „Hej, da li želiš da ga gurneš u akvarijum?” Ti se kikoćeš. „Važi”, kažeš. Prilazim Teriju i taman da ga gurnem u akvarijum, kad začujemo…
- Ko sedi pored nas? I šta radi?
EG: „Da se nisi usudio”, kaže Džil, koja sedi pored nas i budno motri na ono što ajkule jedu. „Treniram ajkule da jedu ribu umesto ljudi i ako ti gurneš Terija, poništićeš sav moj pređašnji trud.”
„Mogu li samo malo da ga gurnem?”, pitam.
„Ne”, kaže Džil. „Osim toga, on je tvoj najbolji prijatelj. Najbolji prijatelji ne guraju jedan drugog u akvarijum s ajkulama, zar ne?”
„Pretpostavljam da ne”, kažem. „Ali ipak, bilo bi smešno.”
- Upoznali ste nas sa mnogim zanimljivim likovima. U jednoj grafičkoj noveli imate i morsko čudovište i majmune i gorile, ajkule, psa lajavca, superheroja, leteće mačke i to čak i nije sve. Da li je knjiga dovoljno velika za sve njih? Zbog čega su svi oni tu?
EG: Kućica na drvetu je magično mesto koje se neprekidno širi. Što više spratova gradite i što više ljudi, životinja i robota zamišljate da na njima žive, to veća kuća postaje. Srećom, izmišljena je, tako da nema apsolutno nijedne granice koliko će velika postati ili koliko će likova u njoj živeti.
- Iskreno, ne možemo da se odupremo pomisli da se vi i Teri smejete naglas dok pišete ove sjajne priče. Da li taj kreativni proces zaista tako izgleda?
EG: Definitivno jeste tako kada smo Teri, Džil i ja zajedno i smišljamo ideje za ilustracije i priče. Izbacujemo mnogo ideja i pritom ima mnogo smeha. Ali tada nastupa period napornog rada pisanja knjiga kako bismo ih učinili što zanimljivijim i smešnijim. Potrebno nam je oko godinu dana za svaku knjigu.
- Imate 78 vrsta sladoleda. To je san svakog deteta. Koji je vaš omiljeni ukus? Zapravo, zanima nas odakle vam ideje za ukuse?
EG: Moj omiljeni ukus je zemljani put. Ima ukus baš kakav jeste kad ližete zemljani put. Naravno, ukus ne mora obavezno da bude prijatan, ali dopada mi se šašavost ideje. Evo i zanimljivog predloga kako da dođete do ideja. U našem konkretnom slučaju, počeli smo od pravog ukusa sladoleda: kaldrma. Zatim smo razmislili o ostalim vrstama puteva. Put od žute cigle bio je sledeći. Vrlo brzo usledio je vijugavi put. Mnoge druge ideje proizašle su iz ideje o nečem lepom (npr. božićno jutro), nečem ružnom (bodljikavi kaktus) ili nečem nemogućem (leteći majmuni).
- Džil je veoma važna osoba u romanima (i u vašem stvarnom životu, takođe). Kako ste nadošli na ideju da njoj dodelite ulogu veterinara?
EG: U stvarnom životu Džil i ja nismo samo venčani, nego je ona urednica i vrlo važna članica Kućica na drvetu tima. Odlična je u pomaganju Teriju, a ja rešavam problem u vezi s pričama i pisanjem. Dakle, bilo je prirodno da njen lik pomaže Teriju i Endiju na mnogo načina, pogotovo kad imaju problem sa životinjama (kao kad je, na primer, Teri nahranio ajkule svojim gaćama, a Džil ih spasla tako što je zaronila u akvarijum s ajkulama i operisala ajkulu da bi iz njenog stomaka izvadila te gaće).
- Zamislimo nekog dečaka koji ima roditelje poput onih opisanih u Kućica na drvetu od 26 spratova. Dečak je mislio da su njegovi roditelji strogi. Terali su ga da nosi cipele, pere zube, češlja se, nosi kaput kad je hladno, da pomaže u kući, radi domaće zadatke, upotrebljava nož i viljušku za vreme obroka i nisu mu dozvoljavali da ostane budan cele noći kad god bi to poželeo. I ̶ dečak je odlučio da pobegne od kuće.
EG: Ova knjiga ismeva uobičajene konvencije dečjih knjiga u kojima je glavni junak iz sirotišta i mora da se bori sa negostoljubivim svetom koristeći samo svoju duhovitost i hrabrost. Mislio sam da bi bilo zanimljivo da dam Endiju pozadinsku priču u kojoj on ima vrlo fine, odgovorne roditelje, ali u svakom slučaju odlučuje da pobegne od kuće jer ne želi da se povinuje njihovim savršeno razumnim i razboritim zahtevima. Recimo da je jedna od tema knjiga sloboda, u ovom slučaju sloboda od toga da moraš da imaš čiste zube, ideš u školu i odlaziš u krevet na vreme.
- Šta se krčka u vašoj tajnoj podzemnoj laboratoriji u ovom momentu? Da li pišete nešto novo? I da li to možete da podelite s nama ili je još uvek tajna?
EG: U Australiji već vise od deset godina pišemo knjige i u ovom momentu stvaramo jedanaestu Kućicu na drvetu, dakle, Kućica na drvetu od 143 sprata. Sadrži neke zaista interesantne spratove, kao što su zmajeva pećina, koliba s milkšejkom s ukusom ribe i kamp. Ne možemo da iščekamo trenutak kada će sva deca iz Srbije u toj kućici da nam se pridruže. U međuvremenu, vidimo se u Kućici na drvetu od 39 spratova i… čuvajte se Surlominatora!
Intervju uradila i prevela: Tanja Lebović