Gimnazija ,,Ruđer Bošković” Beograd, novembar 2016, Ivan, jedan jedini

Čitalačko-radioničarski put odveo nas je na Košutnjak, u prirodu, među ptice i drveće, gde smo na jedan čas potpuno izgubili iz vida da smo u Beogradu, da vozila tutnje, a ljudi su užurbani. Bili smo u Gimnaziji ,,Ruđer Bošković“, čiji đaci znaju za Propolis Books, jer su nekim od naših naslova nagrađivani prethodnih godina. Milena, bibliotekarka širokog osmeha i širokih vidika dočekala nas je pričom o Katulu, latinskim deklinacijama i subotičkim maskenbalima. Družili smo se sa prvim razredom gimnazije i čitali im Ivan, jedan jedini, Ketrin Eplgejt. Trudili smo se da proniknemo u pravi smisao nekih od Ivanovih, Stelinih ili Rubinih razmišljanja: Razumeti ljudski govor nije isto što i razumeti ljude; Starost je moćna maska; Dok crtam osećam se tihim iznutra; Tiho je dosadno.

Dotakli smo najmanje jednu dušu. Jedne violinistkinje koja razume unutrašnju tišinu dok umetnik stvara svoje delo. I koja tvrdi da ta vrsta tišine nikada nije dosadna, već je samodovoljna.

os_rudjer_boskovic os_rudjer_boskovic_beograd

 

najgora_deca_na_svetu2.png

Vlada, 6 godina: ,,U vrtiću su nam čitali Najgoru decu i rekli da ne smemo da budemo kao oni. Pa smo crtali ko nam se najviše dopao. U stvari, najmanje, ko je najgori.”

skrivena_kapija_tumbnail.png

Sofija, 14 godina: ,,A je l’ Skrivena kapija stvarno poslednja? Ja mislim da je tu moralo biti još nečega imeđu Sebastijana i Ane.”

farma_blatnjava_barica.png

Teodora, 8 godina: ,,Crtala sam gusku Gabrijelu kad je učiteljica tražila da nacrtamo omiljenu životinju. Pitala me je zašto sam nacrtala baš gusku. Pa zato što je najpametnija. Pokazala sam joj knjigu.”