Gimnazija ,,Ruđer Bošković” Beograd, novembar 2016, Ivan, jedan jedini

Čitalačko-radioničarski put odveo nas je na Košutnjak, u prirodu, među ptice i drveće, gde smo na jedan čas potpuno izgubili iz vida da smo u Beogradu, da vozila tutnje, a ljudi su užurbani. Bili smo u Gimnaziji ,,Ruđer Bošković“, čiji đaci znaju za Propolis Books, jer su nekim od naših naslova nagrađivani prethodnih godina. Milena, bibliotekarka širokog osmeha i širokih vidika dočekala nas je pričom o Katulu, latinskim deklinacijama i subotičkim maskenbalima. Družili smo se sa prvim razredom gimnazije i čitali im Ivan, jedan jedini, Ketrin Eplgejt. Trudili smo se da proniknemo u pravi smisao nekih od Ivanovih, Stelinih ili Rubinih razmišljanja: Razumeti ljudski govor nije isto što i razumeti ljude; Starost je moćna maska; Dok crtam osećam se tihim iznutra; Tiho je dosadno.

Dotakli smo najmanje jednu dušu. Jedne violinistkinje koja razume unutrašnju tišinu dok umetnik stvara svoje delo. I koja tvrdi da ta vrsta tišine nikada nije dosadna, već je samodovoljna.

os_rudjer_boskovic os_rudjer_boskovic_beograd

 

Kucica-300x300.png

Teodor, 10 godina: „Kada izlazi Kućica 39?” Uskoro, kažem. „To si mi rekla i juče.”

Tatu-i-Patu-400-x-400.png

Elena, 5 godina (kažemo joj da izabere najsmešniju reč od ponuđenih; sluša i počinje da se smeje): „Braaaabonjaaaak. Ja i ne znam šta je to, ali smeeešno je. A šta je pundravac? A dodole? A hoklica? A Gargamel?”

Untitled-1-400-x-400.png

Iva, 11 godina: „A da li vi znate od Valijamsa, da li su ti njegovi učitelji stvarni?” Kažemo da se nadamo da ih je izmislio. „Pa ne može baš sve tako da ih izmisli, mora da nekog takvog i poznaje.”