Gimnazija ,,Ruđer Bošković” Beograd, novembar 2016, Ivan, jedan jedini

Čitalačko-radioničarski put odveo nas je na Košutnjak, u prirodu, među ptice i drveće, gde smo na jedan čas potpuno izgubili iz vida da smo u Beogradu, da vozila tutnje, a ljudi su užurbani. Bili smo u Gimnaziji ,,Ruđer Bošković“, čiji đaci znaju za Propolis Books, jer su nekim od naših naslova nagrađivani prethodnih godina. Milena, bibliotekarka širokog osmeha i širokih vidika dočekala nas je pričom o Katulu, latinskim deklinacijama i subotičkim maskenbalima. Družili smo se sa prvim razredom gimnazije i čitali im Ivan, jedan jedini, Ketrin Eplgejt. Trudili smo se da proniknemo u pravi smisao nekih od Ivanovih, Stelinih ili Rubinih razmišljanja: Razumeti ljudski govor nije isto što i razumeti ljude; Starost je moćna maska; Dok crtam osećam se tihim iznutra; Tiho je dosadno.

Dotakli smo najmanje jednu dušu. Jedne violinistkinje koja razume unutrašnju tišinu dok umetnik stvara svoje delo. I koja tvrdi da ta vrsta tišine nikada nije dosadna, već je samodovoljna.

os_rudjer_boskovic os_rudjer_boskovic_beograd

 

Untitled-1-400-x-400.png

Anđela, 17 godina: „Imam nastavnicu likovnog kojoj bih tako rado poklonila ovu knjigu. Ali ću onda imati keca do kraja godine.”

knjiga95-400.png

Dejan, 10 godina, prelistava Užasnu tetku: ,,Kako je tetka užasna, kad su sve tetke dobre”, ova nije dobra, kažemo, ,,jadno to dete s takvom tetkom.”

najgora_deca_na_svetu3.png

Boris, 10 godina: „Pročitao sam u Malom Zabavniku da Valijams nije napisao četvrti deo Najgore dece na svetu. Baš sam se razočarao. A da ga vi pitate da to ipak napiše, vi ga poznajete.”