Gimnazija ,,Ruđer Bošković” Beograd, novembar 2016, Ivan, jedan jedini

Čitalačko-radioničarski put odveo nas je na Košutnjak, u prirodu, među ptice i drveće, gde smo na jedan čas potpuno izgubili iz vida da smo u Beogradu, da vozila tutnje, a ljudi su užurbani. Bili smo u Gimnaziji ,,Ruđer Bošković“, čiji đaci znaju za Propolis Books, jer su nekim od naših naslova nagrađivani prethodnih godina. Milena, bibliotekarka širokog osmeha i širokih vidika dočekala nas je pričom o Katulu, latinskim deklinacijama i subotičkim maskenbalima. Družili smo se sa prvim razredom gimnazije i čitali im Ivan, jedan jedini, Ketrin Eplgejt. Trudili smo se da proniknemo u pravi smisao nekih od Ivanovih, Stelinih ili Rubinih razmišljanja: Razumeti ljudski govor nije isto što i razumeti ljude; Starost je moćna maska; Dok crtam osećam se tihim iznutra; Tiho je dosadno.

Dotakli smo najmanje jednu dušu. Jedne violinistkinje koja razume unutrašnju tišinu dok umetnik stvara svoje delo. I koja tvrdi da ta vrsta tišine nikada nije dosadna, već je samodovoljna.

os_rudjer_boskovic os_rudjer_boskovic_beograd

 

Kuca-na-pilecim-nogama-600x600.png

,,Marinka ne voli svoju sudbinu. A ja bih tako rado bila na njenom mestu.”

hajde-da-brojimo-zajedno-front.jpg

,,Mama, vidi, žaba mi namiguje!”

Mali-direktor-prelist.png

,,Da sam Roman, ja bih izgradio bazen u školi.” Bibliotekarka: ,,Odlično, predloži to u Đačkom parlamentu.”