Direktno oslanjanje na istočnoslovenska folklorna predanja kao izvor za autorsku prozu specifičnog poetičnog stila, ali ništa manje ni očaravajuća vizuelna rešenja za svaku od dosadašnjih knjiga (koje, zahvaljujući izdavačkoj kući „ProPolis Books“, prevode na srpski dobijaju u najkraćem roku po svetskoj premijeri), učinili su stvaralaštvo Sofi Anderson popularnim, cenjenim i praćenim sa kontinuirano velikim interesovanjem. Od debitantskog, možda još neprevaziđenog romana „Kuća na pilećim nogama“, preko „Devojčice medvedice“ i „Zamka prepletene magije“, njen opus fantastike za mlade postao je prepoznatljiv po određenim stalnim obrascima koji uprkos katkad rizičnom variranju svaki put prilično dobro funkcionišu u okviru novog sižea. Sa delom „Kradljivica koja je pevala oluje“ ipak dolazi do odmah primetnih zaokreta u tonu i postupku, usled čega su utisci kritičara i čitalaca suprotstavljeni upadljivije nego pre. Šta je konkretno drugačije i koje su dobre strane, a koje slabosti ovih promena?
Za početak, Andersonova se sada u manjoj meri inspiriše sovjetskom tradicijom, iako je u osnovi priče razrada ruske narodne poeme „Slavuj kradljivac“. Opisani ambijent više odgovara nekom od krajeva na južnoj hemisferi, dok je polazište očigledno u aktuelnim političkim događajima ili barem onim iz ne toliko davne istorije, što ne uspeva dovoljno da ublaži izrazita simbolička ravan, a ni univerzalnost poruke. Mesto događanja nazvano je Morovija i predstavljeno kao jedno od tri lutajuća ostrva (druga su Eldovija i Bajan), na kome vekovima ravnopravno i udruženo žive magija i „običnost“, tačnije ljudi i alkonosti (mitski ljudi-ptice, ovde karakteristični po perju umesto dlaka na glavi i rukama, što u zavisnosti od stepena razvijenosti stvara neku vrstu krila). Na početku priče, ostrvo je, međutim, podeljeno, a alkonosti proterani pošto je njihova pevajuća magija označena kao glavni uzrok kobnog potonuća broda na kom su se nalazile dve kraljice (obe rase, dakle, dotle imaju po jednog predstavnika na vlasti).
U toj nesreći glavna junakinja, trinaestogodišnja Konopljarka (u originalu Linet), gubi majku, ali i dom. Sada se sa ocem krije u močvarnim zemljama na divljoj strani ostrva, pri čemu situaciju komplikuje razjedinjenost unutar zajednice ljudi-ptica, zatrovane potkazivanjem i međusobnom podozrivošću. Devojčica se sa preteranom sigurnošću i bezazlenošću, koje je neće napustiti čitavim tokom priče, uzda u „predskazanje imena“ zahvaljujući kome je celog života najavljuju kao spasiteljsku figuru predviđenu da iznova spoji podeljenu zajednicu. Ali, kako će to izvesti kada joj je uveliko prošlo vreme (uobičajen uzrast je deset godina) da se kod pripadnika njene vrste javi tzv. čaropev, individualna moć prizivanja magije putem pesme?
Novi poredak održavaju kraljevi gardisti poznatiji kao bogatiri i njihov zapovednik, ujedno namesnik maloletnog prestolonaslednika Vasje, radikalni kapetan Ilja (još jedna naglašena veza sa ruskim folklorom, gde je Ilija Muromec jedan od legendarna Tri kijevska bogatira i junak već spomenute pesme o slavuju kradljivcu). Konopljarka više od svega želi da se na mesto strahovlade vrati nekadašnji život, a ona napuštenoj kući u prestonici Iskri, dok njen otac, Slavuj (u originalu Nightingale), uveliko razmišlja o selidbi na Eldoviju i novom početku. U međuvremenu se bave krađama, nalik Robinu Hudu presrećući dvorske delegacije i ulažući plen u pobunjenički Pokret ujedinjenja, koji predvodi propovednica Jeka (Echo). Naravno, ono što, pored majke, najviše nedostaje dugim čekanjem ozlojeđenoj i zabrinutoj heroini, jesu prekinuta prijateljstva sa ljudima, pre svega devojčicom Junošom (Hero) i dečakom Zlatanom (Silver). Zaplet počinje kada joj uhapse oca, usled čega mora da sama izabere pravac daljeg delovanja i otkrije kako nema svaka magija očekivan oblik.
I u ovom romanu, Sofi Anderson se poziva na ruski folklor – naročito na polju nomenklature i vodećih mitoloških bića – kao i na obred inicijacije u neobičnim okolnostima (natprirodne sposobnosti koje tek treba da se probude). Razlika je u tome što od početka postavlja situaciju pobune, praktično revolucije, čije sprovođenje prati frustriranost očekivanja zasnovanih na junakinjinoj apsolutnoj sigurnosti u proročanstvo, predodređenost da spasi svoj poznati i neprežaljeni svet: a to odmah sluti na drugačiji tok dešavanja. Suočavanje sa ožalošćenošću, uzaludnim nadama i nestrpljenjem, izuzetno su važne teme kojima se ovaj roman bavi znatno više i upadljivije od prethodnih.
Umetnuta poglavlja predstavljaju Konopljarkina sećanja na početke poznanstava sa najvažnijim osobama u njenom životu i prožeta su nostalgijom, sa istovremenom usmerenošću ka ponovnom postizanju jedinstva, prvog ključnog pojma. Drugi je plemenitost koju devojčica bira kao jedini vid isceljenja i ujedno rešenje, možda preterano idealističko i naivno prema oceni jednog dela publike, ali svejedno funkcionalno u samoj završnici.
Prijateljstvo, još jedna važna kategorija kojom se roman pozabavio, reprezentuju najmanje dve različite vrste Konopljarkinih odnosa – prema Junoši i Zlatanu. Interesantni su sporedni likovi „izgubljenih dečaka“, braće Čavke i Kopca, čije prisustvo i portreti tesno povezuju priču sa ranijom tradicijom književnosti za decu. Naravno, nezaobilazan je sada već stalan unutarpoetički motiv jagine kuće, koja ne luta samo kroz prostor i vreme, već i romane Sofi Anderson, povezujući ih u čvrstu celinu jednog opusa. Tako ovde, primera radi, Marinkina baba objašnjava Konopljarki suštinu prelaza nakon majčine smrti, otkrivajući joj način da prenebregne fizičko odsustvo i zauvek sačuva uspomene na izgubljene bližnje.
Uprkos izvesnoj ponovljivosti i pomalo neuverljivom obrtu (naročito kod skrivenog identiteta i pola prestolonaslednika, kao i razrešenja sudbine antagonista), još jednom do izražaja dolazi talenat Andersonove da živo dočara atmosferu divljih predela tamne strane ostrva, jedinstvenu prirodu i pojedinačne darove ljudi-ptica, uz to stvarajući napetost avanturističkog zapleta koji junake vodi od izdaje do praštanja, od destruktivne zaslepljenosti konstruisanim verzijama „istine“ do gašenja ambicije pred razoružavajućom snagom dobrote. Njene knjige su stoga od početka do kraja prožete spojem bajkovitosti, empatije i slavljenja neustrašivosti, što je možda baš zahvaljujući svom utopijskom arhaizmu toliko neophodno današnjem svetu.
I shvatam: da bih pronašla način da idem napred, baš kao što sam to morala da učinim za sebe i Junošu, moraću da izaberem ljubav umesto mržnje i dobrotu umesto besa.
Autorka teksta: Isidora Đolović, Sinhro.rs