Po ko zna koji put opravdavajući laskavi nadimak Tolkin sa Nišave, mladi ali izuzetno produktivni pisac, strip crtač i scenarista Miloš Petković sproveo je svoje maštovite interpretacije narodnih predanja u delo. Roman „Bili smo zmajevi“ (ProPolis Books, 2022), dodatno opisan podnaslovom „Priča o zmajevitim vitezovima…kad su bili deca” i upotpunjen jedinstvenim ilustracijama Dobrosava Boba Živkovića, na nov način se pozabavio junacima srpske epike.
Kombinujući usmenu tradiciju sa prepoznatljivim elementima epske fantastike, Petković je razvio interesatnu priču o stasavanju junaka iliti coming of age narativ, čiji su protagonisti Miloš Obilić, Ivan Kosančić, Milan Toplica i Kraljević Marko. Ali, ovoga puta se oni pred čitaocima pojavljuju u uzrastu od četrnaestak godina, kao nosioci misije usmerene ka natprirodnom svetu koji je oblikovan prema staroslovenskom folkloru, ali i uz naročit uticaj već spomenutog Tolkina. Odgovarajući broju glavnih likova, sižejna osnova zasniva se na formulativnosti (predstoje im tri zadatka, traže se tri ključa), dok podvig nagoveštava kasniju (odraslu) slavu i pojedinačne veštine četvorice junaka.
Upliv onostranog omogućen je, pre svega, zahvaljujući sposobnosti komuniciranja dečaka sa vilinskim svetom (famozna Ravijojla je prvi posrednik), a zatim otkrivanjem smisla belega koji predstavljaju nepogrešivi, distinktivni marker pojedinačnog zmajskog porekla. Takva karakteristika ih unapred povezuje u tim kvalifikovan za izvršenje konkretnog zadatka. Svaki od junaka raspolaže posebnim veštinama, konjem i(li) sokolom kao pratiocem, osobinama koje će im kasnije doneti po jedan simbolični talisman. Miloš, sa kojim se priča ujedno otvara – budući da mu je povereno pronalaženje i pridobijanje ostalih za polazak na putovanje, jaše Ždralina; Kosančić je vrhunski mačevalac koji poznaje nemušti jezik, njegov konj je Gavran, a soko Vid; Toplica je strelac, u skladu sa čim mu i konj nosi ime; dok je Markov, naravno, Šarac i na samom kraju priče prepoznajemo elemente slične Obeliksovom slučaju (nadljudsku telesnu moć stiče pošto je popio zabranjenu divovsku vodu). Miloš je hrabar, Kosančić vešt, Toplica mudar, a Marko otelotvoruje snagu. Njihovo okupljanje i put asociraju na drugu slavnu priču, o tri musketara i D’Artanjanu, donekle i na družinu Robina Huda.
Osnova zapleta je jednostavna, ali se grana u više pravaca. Slovenska boginja smrti i zime, Morana, želi da otključa kapiju podzemnog sveta i oslobodi sile mraka. Mladi zmajevi su jedini koji u tome mogu da je spreče ili joj, podlegnu li obmani kao važnom delu inicijacijskog obrta, nesvesno pomognu. Na svom putu, uz magične predmete (bojni rog), elemente prirode (voda, zemlja, žir) potekle iz boravišta nekog od magijskih bića (patuljci, divovi, vilenjaci, zverobrazi, šumski kralj jelen), mesta (drevni hrast) i toponime (Radan i Šar-planina), prolaze kroz iskušenja (zagonetke, prerušavanja, okršaje) dokazujući izabranost, odnosno, izuzetnost.
Zanimljivi su okviri priče oblikovani kao naracija putujućeg starog pripovedača, kome bezvremenost omogućava da iz prve ruke prikuplja svedočanstva junaka. U podzaplete su uključeni sukob sa Turcima nadomak Prilepa, nagrada dobijena iz zahvalnosti zarobljenog čarobnjaka, upotreba raskovnika, umetnuta pripovest o poreklu Đavolje varoši, okršaj sa utvarnim jahačem zvanim Crni Todor i čoporom vukova. Konačno odredište je zlokobni ambis iz koga vrebaju podzemne horde, a rok za izvršenje podviga ograničen do sledećeg punog meseca.
Zahvaljujući razvijenoj imaginaciji praćenoj dobrim osećajem za dinamiku i meru izlaganja, Petković je uspeo da prirodno spoji mitologiju sa epikom. Dajući poznatim junacima predistoriju, ujedno ih približava mlađim čitaocima, pokazujući da su uprkos jasno pripisanim čudesnim moćima ipak u određenom razdoblju bili ljudski, bolje reći – dečački realni. Nekad previše samouvereni, pomalo bahato se oslanjaju na proročanstvo, ali i greše u procenama, pa ispravljaju nedostatke, plaše se, strepe. Glavni likovi se kreću kroz svet koji im je i samima nepoznat, ispunjen iznenađenjima, opasnostima, stalnim stavljanjem na probu. Autor namerno ostavlja pitanje njihove budućnosti otvoreno, kako bi opisani prvi koraci govorili za sebe i na njih se nadovezalo sve što već znamo o portretima istih junaka u epskoj tradiciji.
Pored primarno zabavne, roman na nekoliko načina vrši edukativnu funkciju. Specifičan rečnik, legende i bića predočeni su postupcima karakterističnim za žanr fantastike. Miloš Petković prijemčivo, uvek sa određenom dozom humora zasnovanog na stereotipizaciji i poznatosti, u nekoliko poteza oslikava sve učesnike radnje, čemu najupadljivije služi imenovanje: Barbut Riđobradi, Gvozden Zmajozbor, Maglodar, Grdilo, Bradomir, vila Koprena, i tako dalje.
Kroz po nekoliko najupečatljivijih fizičko-karakternih crta, svi oni su predstavljeni kao nosioci određenih vrlina ili negativnosti. Prikazana je geneza četvorice budućih heroja, ali i njihovog prijateljstva, tačnije, legendarne pobratimske povezanosti. Magijska bića, od vila do patuljaka, oblikovana su s preovladavajućim šarmom ili, u slučaju Moraninog pandemonijuma, istinski preteće. Radnja na trenutke postaje prilično napeta, pripovedanje je elokventno ispunjeno uspešno korišćenim arhaizmima, dobrim primerima deskripcije i fino uklapanim elementima mitologije.
Sve ukupno predstavlja dobar način da se, avanturističkim sižeom koji u kontinuitetu drži pažnju zahvaljujući smisleno povezanim i zanimljivim epizodama, napravi uvod u folklornu građu i epsku tradiciju, kao i upoznavanje sa mitološkom podlogom na kojoj se ona razvijala, a koja je ipak dugo ostala nedovoljno poznata. Zapravo, nagovešten je nastavak priče, ali sa hajdučkom tematikom – i nema mesta ni najmanjoj sumnji u Petkovićev talenat, inspirisanost i entuzijazam.
Autorka teksta: Isidora Đolović, Sinhro.rs